Izvor: B92, 21.Mar.2011, 00:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li ste i vi alergični na zvuk?
Muzičar Kris Singlton je ustuknuo kada je skroz odvrnuo slavinu, znao je šta sledi. Ako ima sreće može da podnese 10 sekundi tog zvuka pre nego što postane preko potrebno da je neko zavrne.
Puštanje vode u toaletu je još strašnije. Izvežbao je da pusti ručicu i brzo otrči ka vratima.
Kris (33) nema averziju prema kupatilu ili strah od vode, već pati od hiperakuzije – akutne osetljivosti na zvuk.
To je za njega kao loša šala i prava noćna >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << mora– rok muzičar koji je alergičan na glasne zvuke. Izvesni zvuci, kao što su voda iz vodokotlića ili zvuk zvonjenja telefona, kod njega zapravo izazivaju fizički bol.
Bol je oštar i može da se uporedi na primer, sa vrstom neprijatnosti koju ostale osobe inače osete kada čuju piskavi zvuk odjeka iz mikrofona.
Hiperakuzija predstavlja preveliku osetljivost na izvesne zvuke koji su ostalim osobama normalni, kaže dr Veronika Kenedi, specijalista.
„Jačinu zvuka različito registruju različiti ljudi,” kaže ona. „Za neke, problem može biti povremen i prilično blag, ali za druge može predstavljati veliku prepreku u svakodnevnom životu i to do te mere, da oboleli prestaju da izlaze i ceo život urede tako da borave u najmirnijem mogućem okruženju.”
Stručnjaci procenjuju da između 2 i 5 procenata odrasle populacije pati od ove bolesti u nekom periodu svog života, ali nije jasno šta je tačno uzrok ovome.
„Postoje teorije koje kažu da hiperkauziju može da izazove iznenadni preglasni zvuk ili može biti povezana sa veoma stresnim događajem ili traumom, kao što je saobraćajna nezgoda,” kaže dr Kenedi. Ali u svakom slučaju efekat je isti: nivo sluha je resetovan.
Kris je prvi put primetio da nešto nije u redu 2004. godine, kada mu se više puta zapušilo levo uho, kao da je plivao ili imao tečnost unutar ušne školjke. Nakon nekoliko nedelja, otišao je kod doktora koji mu je rekao da ima šupljinu u bubnoj opni i dao mu antibiotike.
To je funkcionisalo nekoliko nedelja, ali tada je shvatio da su izvesni zvuci, naročito oni piskavi, veoma bolni, i to za oba uha. To je uticalo i na njegovo ponašanje, počeo je da izbegava zvučnike na železničkim stanicama, a u kafićima je izbegavao blizinu mašine za espreso.
Nije mogao da izlazi u barove i klubove bez aparata za uši, međutim to je možda najgora stvar koju osobe koje boluju od hiperakuzije mogu da urade. Dr Kenedi objašnjava da prilikom registrovanja nekog zvuka, mozak ga svrstava na izvesni nivo a potom ga prevodi da bismo mogli pravilno da ga čujemo.
Zvuk je prigušen jer nose aparat za uši, a mozak jednostavno uključi unutrašnji regulator zvuka, da bi mogao da ga pravilno čuje.
A kada se aparat ukloni, svakodnevni glasni tonovi su čak glasniji i što se češće aparat nosi, mozak će sve više pojačavati ton i to se pretvara u začarani krug.
Još veći problem je nedostatak svesti o hiperkauziji kod većine ljudi, pa čak i među medicinskim stručnjacima, tvrdi dr Kenedi.
Često ove osobe na početku dobiju pogrešnu dijagnozu – ušna infekcija, problem sa sinusima, a najčešće tinitus (zujanje u usima). Ovo, naravno, može da predstavlja veliku nevolju za pacijente koji svakog dana moraju da žive sa veoma neprijatnim oboljenjem.
Hiperakuzija je najverovatnije izazvana psihološkim uzrocima, ali i povredom glave ili preteranom izloženosti glasnim zvucima. Međutim, nervoza takođe igra značajnu ulogu, što je bio slučaj i kod Krisa. Tokom prvih meseci je konsultovao dva privatna lekara - otorinolaringologa koji su rekli da je sve u redu.
Nakon 4 meseca, on je već očajavao.Većina muzičara voli zvuk sopstvenog glasa, ali on svoj nije mogao da podnese, pa je tako u toku snimanja prvog albuma morao da sluša veoma stišanu muziku i nosi aparat za uši.
Njegov privatni život je takođe trpeo. Postao je izuzetno iritantan i drugima je bilo teško da žive sa njim, a veza sa devojkom je konstantno trpela. Devojka je morala da hoda na prstima svaki put kada je on bio u blizini, vikanje nije dolazilo u obzir. Svađali su se šapatom!
Kris je potražio odgovor na internetu i otkrio da je njegov problem u stvari hiperkuzija. Iako je bilo olakšanje što je saznao šta sa njim nije u redu, bilo je prilično uznemiravajuće kada je otkrio priče ljudi koji su bili na ivici samoubistva.
Krisu nikad nije bilo ovako loše, ali je razmišljao o antidepresivima.
Ipak, kada je pio ove lekove, osetio je jake neželjene efekte i odlučio da prestane da ih uzima.
U narednom periodu živeo je u Londonu i tamo ga je jedan lekar testirao da proveri u kakvom stanju je njegova hiperakuzija. Objasnio mu je i koliko je bolest povezana sa psihološkim uzrocima.
Doktor je preporučio psihološku terapiju i iako je Kris prihvatio ideju sa rezervom, terapija je bila uspešna.
Kada je psihijatar uspeo da uveri Krisa da je apsolutno sve u redu sa njegovim sluhom i da se glasni zvuci, dokle god nije u pitanju preterano glasno, savršeno uklapaju u opseg ljudskog uha, prestali su da ga uznemiravaju.
Odrekao se aparata za uši i u prvih nekoliko nedelja je bilo teško, jer su zvuci bili veoma glasni. Ali 6 nedelja nakon što je počeo sa terapijom, mogao je da sedi u baru bez problema i ponovo se osetio normalnim.
Ukoliko pacijent može da shvati povezanost anksioznosti i hiperakuzije, a pritom mu lekar da par smernica, ovaj problem se moze rešiti iznenađujuće brzo.
Hiperakuzija može takođe biti lečena desenzibilizacijom, gde se ton postepeno pojačava da bi se sluh privikao na svakodnevne zvuke.
Iako Kris smatra da je izlečen, priznaje da još uvek ponekad, kada je umoran ili pod stresom, neki glasniji zvuk može da mu zasmeta.
Najviše mu je pomogla terapija i lekari, međutim, ključno je bilo njegovo informisanje o tome sta je hiperakuzija. Da je ranije zvao više o njoj izbegao bi stres, komplikacije, odbacivanje prijatelja pa i konflikte u vezi.
