Izvor: B92, 02.Okt.2013, 13:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li ćemo svi biti donatori organa?
Zašto imamo strah od toga da ćemo svi biti donatori organa, kada u određenom trenutku svako od nas može postati potencijalni primalac organa?
Kada se u neformalnom razgovoru zapodene priča o transplantaciji organa i o donatorstvu, kao i o donatorskim karticama, ne može da se ne pomene opšte nepoverenje običnih građana u ceo zdravstveni sistem. Otuda neretko tema donatorstva završi u strahu da ćemo svi postati donatori i da će nas „po ulici juriti lekari da nam vade >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << organe“.
Ima li uopšte smisla na ovaj način razmišljati o veoma važnoj temi transplantacije tkiva i organa i o donatorstvu uopšte? Zašto imamo strah od toga da ćemo svi biti donatori organa, kada u određenom trenutku svako od nas može postati potencijalni recipijent, odnosno primalac organa?
Na ova i slična pitanja odgovarao je prof. dr Dušan Šćepanović na javnoj tribini pod nazivom „Izazovi transplantacije organa kod nas i u svetu“, koja je održana 21. septembra u prepunoj Tribinskoj sali Doma omladine Beograda. Prof. dr Dušan Šćepanović, kome je i samom presađeno srce 2006. godine u Gracu, aktivno lobira za zaveštanje organa i promenu aktuelnog Zakona o zaveštanju organa putem mnogobrojnih inicijativa u štampanim i elektronskim medijima, u Upravi za biomedicinu, u javnosti, na tribinama.
Kako ističe prof. dr Šćepanović, transplantacija organa je verovatno najizazovnija grana medicine ne samo kod nas, i to zbog toga što je nezaobilazno vezana za implantiranje organa ili dela organa i tkiva sa jedne osobe na drugu. To je jedina grana medicine koja ne može da se obavlja bez isključive pomoći i saradnje drugih osoba, jer ako nema organa, nema ni transplantacije.
Helsinška deklaracija iz 1986. godine određuje kadaveričnu transplantaciju organa kao merilo kulturne i civilizacijske razvijenosti jedne evropske zemlje. Nažalost, Srbija među tim zemljama zauzima poslednje mesto. Ne samo po godišnjem broju transplantacija organa, nego i po broju donora, kao i po broju građana koji su se za života odlučili da zaveštaju svoje organe. U Srbiji su preko potrebni donatori organa jer trenutno donatorske kartice ima oko 80.000 ljudi, što Srbiji daje rang od 4 donora na milion stanovnika, dok u Hrvatskoj, recimo, donatorske kartice ima čak dva miliona ljudi.
Iako je Ministarstvo zdravlja u saradnji sa nevladinim sektorom napraviloi prve korake u promeni svesti ljudi, donatorstvo, tačnije, kultura donatorstva organa bi trebalo da bude na višem nivou.
Liste čekanja na organe, posebno na bubreg se mere hiljadama, za jetru stotinama, a za srce desetinama. Nažalost, ne možemo reći tačno ni koliko, ni ko, ni kada, jer centralni registar ne postoji, kao ni precizna rang lista. Čak ni za bubreg, a za srce i jetru uopšte ne postoji! – istakao je prof. Šćepanović. U Srbiji je transplantacija srca urađena posle više od 14 godina septembra ove godine u Kliničkom centru Srbije u Beogradu, jetra se transplantira sporadično, a bubreg manje nego nedovoljno!
Izazovi transplantacije ne odnose se isključivo na medicinski aspekt, već se tiču pre svega etičke, organizacione, medijske i finansijske dimenzije. Zastareli Zakon o zaveštanju organa je samo jedna od prepreka daljem razvoju transplantacije. On predstavlja i najveću etičku dilemu u smislu koncepcije za koju treba da se opredelimo – informativna saglasnost koja je sada na snazi i nije dala gotovo nikakve rezultate, pretpostavljena saglasnost, trenutni izbor, ili nešto sasvim drugo?
Na pomenutoj tribini, sem o zakonodavnoj etici, diskutovalo se i o dilemama medicinske etike, etike alokacije organa, etike informisanja građana i profesionalaca, kao i etike razmene organa sa drugim zemljama i udruženjima. Pre svega razmatrala se i tematika organizacione etike i faktora koji utiču na nju kao glavni uzrok nejednakosti bolesnika pred zdravstvenim sistemom i državom i nejednakosti u izgledima da se dobije spasonosni organ, uprkos trudu donora, porodice i zdravstvenih lica.
Posle iscrpnog razmatranja i poređenja sistema u Srbiji sa sistemima u EU, Eurotransplantu i SAD, zaključeno je da bi najefektivnija i najefikasnija koncepcija bila tzv. španski model donatorstva ili pretpostavljena saglasnost. Dakle, svi građani su potencijalni donatori, osim ako se ne izjasne suprotno. U Španiji, koja sada ima najbolji transplantacioni program, donatorstvo je masovno zaživelo tek kada je Crkva na ulazu u sve hramove istakla poruku: „Ostavite svoje organe na zemlji, ne trebaju vam na nebu“. Poznato je da pitanje transplantacije ljudskih organa na isti način posmatraju i vrednuju Pravoslavna i Rimokatolička crkva, kao i tradicionalne crkve reformacije. Sa hrišćanskim gledištima, u tom pogledu, podudaraju se i gledišta judaizma i islama – zaključeno je u diskusiji posle izlaganja prof. Šćepanovića. U živoj diskusiji i u pitanjima publike bilo je i konkretnih predloga, recimo da kada jedna osoba postane punoletna, u narednih godinu dana bi trebalo da se toj osobi, bilo uz vozačku dozvolu ili uz pasoš ponudi da bude donator organa i da zavešta svoje organe i da se to obeleži nekim znakom uz neki lični dokument, onako kako je to urađeno u Australiji, u nekim zemljama EU, u Americi, itd.
Jedno je sigurno – želja organizatora tribine, Bioetičkog društva Srbije, jeste da se izmeni svest ljudi zarad povećanja broja donatora organa i povećanja broja kadaveričnih transplantacija organa. Kada uspešno izvršena transplantacija srca ne bude bila udarna vest, već svakodnevna i uobičajena medicinska intervencija, to će biti pokazatelj razvijene kulture donatorstva. A do tada ostaje još mnogo truda i rada kako među medicinskim profesionalcima, tako i među kompetentnim i odgovornim kulturnim poslenicima.
