Izvor: B92, 22.Okt.2011, 10:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Borba za novi život
Ili ono što vam ne govore o porođaju
Za početak želim da kažem da moja ideja nije da od svog iskustva pravim neku "fantastičnu" priču već da kažem ono što se dešava mnogim ženama i što je, ne znam zašto, priča o kojoj se ne govori.
Niko vam neće reći da je porođaj i roditeljstvo lako. Uz to ima nekih stvari koje mi žene moramo da znamo i moramo da prenesemo jedna drugoj.
Sigurno ste čule onu: "Porođaj je individualna stvar i ne može se >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << predvideti kako će koja majka proći", ali posle toga niko se ne zadržava da vam objasni šta to znači i koliko je stvar ozbiljna, na koliko smo ozbiljnom zadatku kada prođe tih 40 nedelja i dođe vreme da učinimo nešto najodgovornije u životu.
Moja priča zvana "porođaj" trajala je dugo, i nisam to očekivala, ali mi je stalno u mislima bilo to malo nedužno biće koje će preživeti najveću traumu. A ta trauma će trajati samo onoliko kratko koliko sam ja svesna svoje odgovornosti.
Nisam išla na vežbe za trudnice. Ne verujem u njih. Ne verujem u ljude koji ih drže kao po kazni. Uzdala sam se u pomoć babica i sestara u sali. Baš zato i nisam bila svesna da su te nedelje ujutro to što me boli "kao menstruacija" bile kontrakcije.
Pojavljivale su se na 15 minuta (a podsećam, lekar će vam reći da je baš tada vreme da krenete u porodilište).Tada sam već tri dana bila u bolnici iščekujući to "nešto" jer mi je termin već prošao. Osećala sam se sigurno jer sam okružena lekarima, babicama, medicinskim sestrama.
Međutim, ono što me je začudilo je da niko nije reagovao. Šta više - nervozna devojčica koja se odaziva na: "Sestro!" i ima tek dve godine iskustva, na moje žaljenje na bolove bi se samo cinično nasmejala uz opasku: "Pa šta! Mora da boli". I tako sve do uveče. Posle 12 sati kontrakcije su se pojavljivale na 5 minuta, ali su bile izdržljive, dok sam ja i dalje pokušavala da dozovem nekog od dežurnih lekara.
Nekako sam uspela da prespavam noć i, kao žedna vodu, dočekam svoju doktorku. Kontrakcije su i dalje bile na 5 minuta. U normalnim slučajevima žene su tada već na porođajnom stolu, "otvorene" 5-6 santimetara, daju im epiduralnu anesteziju. Sa mnom to nije bio slučaj - ja se nisam otvarala i to je bio najveći problem.
Tog momenta zaključeno je da sam kandidat za carski rez - nešto za šta se nisam spremila ni psihički ni fizički! Ipak, imala sam tu sreću da je
doktorka odlučila, da ne kažem naredila, da budem tretirana kao poseban slučaj i da se učini sve što je moguće da ipak izbegnemo operaciju.
U tim trenutcima shvatate da ste potpuno nemoćni. Da sve što ste želeli, a to je da budete trezveni i skoncentrisani, pada u vodu i da ste prepušteni surovoj medicini i njenom kontaktu sa vašim organizmom.
U 10h poslata sam u porodilište i priključena na indukciju - time se ubrzavaju kontrakcije. Pogađate, ni to nije upalilo. Moj grlić je i dalje bio "zacementiran" (što bi doktorka rekla), a kontrakcije se značajno pojačale i ubrzale na 2 minuta.
Idemo dalje! Iako procedura nalaže da se to ne radi pre nego što žena bude otvorena bar 3 santimetra u 13h uključena sam na epidural. E tada mi već nije bilo svejedno. Pitam sestre kako da se ponašam. Najvažnija instrukcija bila je: "Takav si slučaj da to može da traje dugo. Čuvaj snagu, sačekaj da epidural počne da deluje i ako možeš spavaj, dremaj."
Verujte mi nije to lako. Ipak, za razliku od dve žene koje su se porađale u to vreme, kojima je anestezija, prvoj data prekasno, a drugoj prestala da deluje na pola porođaja, ja sam imala tu sreću i dobro reagovala na epidural.
Da! I to se dešava! Epidural može da ne deluje! Da li su vas upozorili? Morate biti spremne na sve! uostalom, kako su se naše majke bez njega
porađale. To se preživi, ali je bol nezamisliv! Tada pronalazite snagu za koju ste bile sigurne da nikad nećete imati.
I tako smo mi (doktori, sestre, babice i ja) čekali, čekali, bodrili se. Počeo je 32. sat od kako su meni počele kontrakcije da bi u 19h doktor konstatovao da se upornost i doktorkina vera u mene isplatila - grlić se opustio, a ja sam dobila šansu da ne odem pod nož.
Oko 21:30h osetila sam prve napone - završni deo porođaja, i obavestila ekipu u sali. Napokon sam dovoljno otvorena, beba je već krenula napolje. Babica mi daje instrukcije, vrlo jednostavne: "Kad osetiš napon duboko udahni, zadrži dah i guuuuraj dugo i jako, kao da ćeš da vršiš veliku nuždu - reći ću ti kad da ponoviš to".
Sad je mojih 5 minuta! (bukvalno - to ne traje duže ako ste pri sebi i shvatite ozbiljnost situacije!)
Moja beba je, uz epiziotomiju (zasecanje) izašla posle tri napona.
Prvo što vam je u mislima je sreća zbog rođenja bebe, a veličanstvenost osećaja je i veća kad shvatite koliko ste bili pametni i pribrani onda kada je to najvažnije.
Jesam bila izmučena! Sve je trajalo 36 sati, ali je sreća tog trenutka obrisala vreme i svu neizvesnost koju sam preživela.
I sve bi bilo lepo da se loše tu završava jer je usledilo ono o čemu mi niko ni jednog trenutka nije spomenuo - bolovi posle epiziotomije. Bila sam spremna da će me zaseći da bi beba lakše izašla, ali sam u glavi imala iskustvo prethodnih operacija na kojima sam bila posle kojih me rezovi nisu boleli i oporavak nije bio strašan.
Mislila sam da će i ovog puta to biti slučaj. Bolovi su ovog puta bili gotovo nesnosni. U porodilištu će vam davati injekcije protiv bolova, ali kad stignete kući, kad njihovo dejstvo prođe - sledi prava agonija. Patnja koja, u zavisnosti od individualne reakcije i tolerancije na bol, može da traje od dve do šest nedelja. U stanju ste da ležite - možda! Sedenje i stajanje ne dolaze u obzir! I tako danima - onim danima kad ste bebi najpotrebniji! Niti možete da ustanete i uzmete je kada treba da dojite, kuvanje je misaona imenica, a vi se osećate potpuno beskorisno. Možda baš u toj nemoći počinje postporođajna depresija?
A da li bi nekome glava s ramena otpala kada bi vam pričao o svemu ovome, ako ništa drugo - da imate informaciju pa daj Bože da ne prođete kroz sve to? Ja od informacija živim i veoma mi je važno da znam šta bi sve moglo da me čeka - da se psihički pripremim.
Posle svega, kažem, čudi me da o ovakvim iskustvima niko ne priča. Ipak je to još jedna "Bitka za bebe"... mi matori smo nebitni u ovoj priči!
Biljana iz Beograda
