Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bolnička vizita (ne)ide u Had
Goran Babić, književnik, na svojoj koži osetio je neljubaznost javnih službenica, sestara na odeljenju intenzivne nege jedne beogradske klinike. Čovek koji se iz mnogih razloga oseća kao "svjedok ovdašnje historije" opisao je svoje bolničke uspomene kao teatar krvavog apsurda.
– Šta smešta bolesnike iz blistavila hirurške sale pravo u smrad prljavih, polomljenih, pokvarenih, usranih kupatila u kojima se najnemoćnije biće, prerezani čovek, pet dana ne može čestito oprati? >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Da li samo to što velika, svečana, "paradna vizita" još ni jednom nije kročila u "Had"? Tamo gde gospodari skromna čistačica, ona brižna i sirota što privatno gaji kokoške, a ovde obavlja poslove slične onima koje na gubilištu obavlja dželat. Ipak, ona u taj užas ugazi bar jednom, dok gospoda "vizitori" ne ugaze nikada – kazuje Babić.
Dogodovštine iz gradske klinike, neizmišljene, već stvarne, crtice iz jedne bolnice smeštene u Beogradu, ne u Tunguziji, imaju grotesknu notu koju Babić dočarava rečima.
– Ako u toj bolnici zatražiš, na primer, dodatnu stolicu, jer ti, iz nekog razloga, treba, u osoblju se isti čas probudi legendarna balkanska špijunčina, te osoblje jednoglasno, kao da je dugo i horski vežbalo, kaže: "Nema". Ne može jedna guza na dve stolice. "Neće guza, nego guska", brani se siroti, a upišani bolesnik. "Gusku na pod!", odgovara hor. "Ne mogu se, ovakav, sagnuti", uzvraćam namučen. "Gusku među noge!" odgovaraju. "A kad je napunim?" "Zovi nas", dadoše lažnu nadu one kojima je ljubaznost posao. "Zvao sam, niko ne dolazi." "Ajde, boga ti, ne bi bio prvi da se u krevet pomokriš", pomirljivo će na kraju baba, babuskara svekolikog apsurda – opisao je Babić scenu koja se dešavala.
Ako je suditi na osnovu njegovih reči, u bolnice je bolje nikad ne ulaziti. A ako se u bolnicu mora, onda se u njoj što kraće zadržati.
– Tek ćemo videti kako ćemo preživeti ovu žuticu. Sećam se da je moja kćerka, kad smo se nedavno nakratko zaustavili na autobuskoj stanici u Čačku, gradu našeg "kapitalca", odbila da uđe u javni toalet. Toliko je bio prljav i smrdljiv da dete ni u muci to nije moglo podneti. Kako onda u tom i takvom smradu umaći, odoleti pogibeljnoj žutici i svakoj drugoj bolesti – pita se Babić, pa nudi odgovor: – Možda je rešenje da lošeg ministra trampimo za bolji WS. Da svaka stvar dođe na svoje mesto, a mi usput da ozdravimo.
[objavljeno: ]
