Izvor: Politika, 11.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Bez balasta samilosti
Bila je to uobičajena gužva, ni po čemu vredna pomena il' slova. Svakodnevica jedne od najvećih prestoničkih akušerskih klinika, lišena balasta samilosti il' dušebrižja. Pogon, kao i svaki drugi u kojem se rutinirano namiče dnevnica. Nervozni pacijenti vijaju isfrustrirane medicinske sestre, sestre vijaju poblesavele lekare, lekari jure nadobudne načelnike odeljenja i tako doveka, u začaranom krugu.
Nekako je njen torbak svima bio na putu, koliko god da ga je privlačila sebi. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Mali, seljački, onako zgodan da se tobože slučajno očeše nogom i da mu se "utroba" raspe po čekaonici...
Sa svakim se udahom borila, kao da nad Savom i Dunavom manjka vazduha. Izvijala se ka ulaznim vratima kad god ih neko otvori da bude prva kad vazduh pokulja kroz hol. Ko zna kakvih se sve priča o Beogradu naslušala?!
Visoka, suvonjava i uplašena, ogromnog stomaka kao da je pod bluzu celo selo sakrila, a ne jedno dete. Trebalo je odavno da dođe na završne preglede i da tu odleži poslednje dane pred porođaj. Trebalo je, ali dosad je i mnogo šta u njenom životu trebalo da je, pa nije. Muža su joj obogaljile neispravne nadničarske mašine, svekrvu prelomile bolesti a nju stigli poslovi za sve njih.
Stisla je uput kao da je tapija, pa tek vrh pokaže kako ko od medicinskog osoblja nabasa u taj kraj hodnika. Ustane, ode do šaltera, stoji koji minut pa se vrati i sedne.
Drznulo se prostodušno seljače da prekida onaj krug u kojem svako svakog vija, a ne stiže, verujući da je osoblje tu zbog pacijenata, a ne obratno?!
Ima uput, ima dijagnozu, ali nema vezu i strpljenja. Ova druga dva aduta potiru ona prva i nema tu presedana. Toplo joj je, suvo joj je, ima svoje parče plastičnog odmorišta i neka čeka, čeka, čeka...
– Izvinite ja sam od jutros tu, može li neki doktor da me primi... treba da legnem, evo imam uput... nije mi dobro... muka mi je... – istrča napokon iz nje glas, a ne bi samo da je znao:
– Slušaj devojko, nisi ti ovde jedina i ne nosiš samo ti dete! Ako bi, gospođo, već da se porodiš u Beogradu, onda sedi, ćuti i čekaj da dođeš na red! Mala vam je Srbija pa bi baš svi ovde... – zasikta to malo, ništavno stvorenje sakriveno iza svetačko bele boje mantila i titule nekakve "sestre"?! Sačuvaj nas Bože takve "braće" i "sestara". Sačuvaj i naše dušmane, ne zaslužuju to ni oni...
Nažalost, ovaj događaj nije izmišljen. Nažalost, ovaj događaj nije usamljen. Nažalost, još jedino što nam je ostalo da ko mantru ponavljamo jeste to – nažalost.
Za koji dan se evo navršava ravno osam vekova od postanja prve bolnice u Srbiji. Bila je to ona, u porti studeničkog manastira, koju je sveti Sava osnovao i osveštao.
I evo, da sad tim stolećima položimo račune, šta bismo im rekli?!
Više nisu vidari i travari, danas su to doktori i lekari, a sve drugo je manje-više isto.
Bolnice su jednako žalosna mesta kao i u srednjem veku. Smrt je kudikamo isplativija od lečenja i barem je ima za sve. Nikakva protekcija tu nije potrebna. Hipokratovi poslenici rade u katastrofalnim uslovima što ih apriori, u zemlji Srbiji, abolira od svake odgovornosti za eventualne greške. Njihove greške vešto pokriva zemlja što drastično smanjuje mogućnost da iko zbog njih odgovara.
Što ne može zemlja mogu kolege po onoj mudrosti: "Vrana vrani oči ne vadi."
Gorepomenuti Hipokrat osim moralne i profesionalne ima i jasno profilisanu materijalnu vrednost. Najprecizniji dijagnostički instrument je – evro. Za sve ostale se zakazuje po dva, tri, četiri, šest meseci unapred.
Što se u ostalim zemljama zove mito, kod nas se podvodi pod "čast za lekara". Pacijent je dužan da je ponudi a doktorova je "sramota" da je odbije. Hirurške intervencije se u nemalom broju slučajeva završavaju po principu: moj materijal, vaše ruke. Odnosno, pacijent pribavlja sve potrebne sirovine i medikamente a hirurgovo je samo da ga otvori i zatvori.
Preventiva je svedena na: "valjda neće", a kurativa na: "možda uspe".
Bolnice mnogo toga nemaju, ali odskora imaju dežurne sveštenike. Čemu čovek da se nada kada mu posle jutarnje vizite uđe pop?!
Sve u svemu, tužna i jadovna slika. Sveukupna: zdravstva uopšte, stanja po bolnicama, odnosom zdravstvenih radnika prema pacijentima pa samim tim i ljudi prema životu.
Naravno, nisu svi lekari isti i svakako je mnogo više žita od kukolja, ali se kukolj toliko razgranao da se žito do njega sve slabije vidi.
Statistika veli da je ne tako davno najveći strah našeg čoveka bio: onaj od bolesti. Gde da zabeleži pa da ostane za vekove zapisano da je sada u zemlji Srbiji najveći strah od izlečenja jer čovek zna šta ga čeka na putu do njega. Sve to se da svesti u jednu poraznu rečenicu: "Suviše sam bolestan da bih gubio vreme tražeći leka."
Bolnički hodnici su postali katakombe po kojima zasigurno još lutaju neki nesrećnici koji su imali zakazano minule godine.
A kada se konačno snađu i dohvate šaltera čuće samo: da li ste slobodni 15. aprila 2008. godine, u 11 sati?
U principu sam slobodan, ukoliko preteknem do tog aprila, naredne godine...
[objavljeno: ]
