Izvor: Politika, 30.Nov.2010, 01:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ulazak u svet bez cigareta
Sva sreća pa pakla duže traje s obzirom na to da nema gde da se popuši
Prateći fanatički zanos SAD a zatim i Evrope, i kod nas je (više-manje) stupila na snagu zabrana pušenja na javnim mestima. I mada zakon nije ni približno rigorozan kao na mnogim drugim mestima, jer je ostavio mogućnosti malim barovima i restoranima da biraju i dozvolio da se naprave sobe za pušače, ipak je to veliki korak za Srbiju u celom ovom globalnom pokretu protiv pušenja.
S >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obzirom na to da nisam od onih ljudi koji su spremni da skoče u bunar kad im se naredi, počeo sam da se raspitujem šta drugi misle o ovom novom zakonu. Mnogi su samo kolektivno slegli ramenima kao da je došlo do vremenske promene: ,,Šta da se radi?”, kažu.
Neki su mi pak kroz smeh rekli da će da kupe toplu odeću za sedenje ispred poslovne zgrade dok puše kao uličari. ,,Šta da se radi?”, kažu.
Nedovoljan broj nas je ogorčen na ovaj zakon. Kažem ,,nas” jer sebe svrstavam u ovu kategoriju ljudi. Konstantnim stvaranjem osećaja krivice, psihičkim maltretiranjem i nametanjem mišljenja, uz poplavu naučnih dokaza kao i medicinskih slika, naterani smo da se osećamo loše zato što pušimo. Ne pokazujemo našu ogorčenost jer pretpostavljamo da je svet u pravu što nam ograničava našu slobodu volje da pušimo. Mislim da se sramimo i osećamo krivicu zato što pušimo. Tako da kada dobri ljudi ovoga sveta krenu da lepe znak „Zabranjeno pušenje”, mi gunđamo sebi u bradu, ali ih u principu poštujemo.
To me istinski nervira, a postoji nekoliko osnova za nerviranje.
Pod jedan, suprotno opštem mišljenju, opšte mišljenje je često ono pogrešno. Alkuin je napisao Karlu Velikom 798. :,,… ti ljudi kojima je rečeno da je glas naroda glas Boga ne treba to da slušaju jer su uverenja u koja narod veruje vrlo slična ludilu”. Nije puka istina da je tačno ono što većina tvrdi.
Pod dva, glavni argument protiv pušenja je zdravlje. Ako je zaista toliko velika opasnost, iskreno predlažem da se klasifikuje kao toksički narkotik i da se u potpunosti zabrani. Nekako bismo cigarete i preboleli, ali trenutna situacija je da smo samo klasificirani kao određena grupa ljudi (pušači) od kojih se očekuje da svojevoljno prestanu da puše.
I pod tri, ono što me ubedljivo najviše nervira, poricanje ljudskih prava, što se u Srbiji još ne primenjuje ali može se očekivati svakog trenutka jer to je sledeća stanica na putu ka EU. EU je uspostavila potpunu zabranu pušenja u svim kafićima i restoranima, dok u Srbiji, ako ništa drugo, vlasnici restorana i dalje mogu da biraju da li žele pušački ili nepušački objekat. To već ima smisla, jer ako nepušač unapred zna da je određeni restoran za pušače, može jednostavno da pređe na drugu stranu ulice. I obrnuto.
Predlozi za odredbe novog zakona za koje sam čuo su zabrana pušenja na ulicama, u kolima ukoliko je u njima više od jedne osobe, u kući u kojoj žive deca… Ima još primera, ali jasno je kuda ovo vodi. Ovo vodi prestanku naše egzistencije. U mnogim zemljama Evropske unije ljudi ne mogu sebi da priušte da puše jer su takse na cigarete prevelike. U Engleskoj je kutija ,,marlboroa” šest funti (oko 750 dinara). ,,Laki” i ,,kamel” su već luksuz za pušače.
Sva sreća pa pakla duže traje s obzirom na to da nema gde da se popuši.
Tako da držim palčeve srpskoj vladi i aplaudiram pravnicima koji su napisali ovaj novi zakon o pušenju. Iako mrzim princip na kome je zasnovan, barem ima nešto zdravog razuma. Sačuvali su ono malo dostojanstva koje nam je ostalo u ovom globalnom otcepljenju pušača.
U međuvremenu, ja ću moj sto da prebacim na trotoar pored zgrade.
*Amerikanac u Beogradu
(Prevela Jovana Spaić)
Kris Farmer
objavljeno: 30.11.2010.
.jpg)
