Izvor: Kurir, 14.Nov.2010, 09:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
ISPUŠITI ILI NE ISPUŠITI
Ovijeh dana je dan D za mnoge pušačke karijere. Ovijeh dana na snagu stupa zakon o zabrani pušenja u poslovnim prostorijama, bolnicama, školama, javnom prevozu...
Počele su polemike da li je to trebalo baš tako naglo, sa najavom od samo nekoliko godina. Nisu li pušačka prava ugrožena? Šta će biti sa pušačkim turizmom i svim onim divnim ljudima koji dolaze sa Zapada kako bi uživali u pušenju po predškolskim ustanovama, porodilištima, bolnicama i sportskim objektima?
>> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << />
Naravno, pušačka solidarnost je krenula da se valja po medijima, na blogovima, a i ovako kroz razgovore. „Ko će meni da zabrani da se trujem?“, „Mi smo svi u kancelariji pušači!“, „Pušenje je moj izbor!“, „A oni u Pančevu što se truju?“, „Eto, ona fina žena na blogu piše da je pušenje preporučljivo za trudnice, valjda ona zna!“
Onda mi koji smo protiv pušenja treba da navedemo argumente da „pušenje nije zdravo“, da „mene niko ne pita da l’ hoću da pušim kad odem u kafić gde svi puše, pa moram i ja“ (doduše, pasivno). Da podsećamo na tužne statistike da svakoga dana pun autobus ljudi i još malo pride ode u večna lovišta zbog posledica ove nezdrave i nehigijenske navike...
Ja o svemu tome ne bih pisao. Druga stvar mi je interesantna. Mi, recimo, važimo za zemlju s malom, minijaturnom produktivnošću. Ali naš gastarbajter važi za odličnog radnika.
Isti onaj namršteni sa četvrtog sprata što ne ume da se javi kad mu kažem dobar dan u Beću se javlja svakom u celom kvartu, sa osmehom. A najnormalnije koristi lift u svojoj zgradi na Bulevaru Nemanjića kao pepeljaru jer kod sebe u stanu ne puši. Ljuti mu se Helga.
Isti ovi koji se bune protiv surovog zakona o sprečavanju posledica duvanskog dima najnormalnije, kada su u Švedsku, izađu ispred restorana i ispuše cigaretu, sve pazeći da im pepeo ne padne na trotoar, jer vole svoj čisti Malme.
Kako „audi“ sa bećkim tablicama koji nikad nije prekršio nijedno saobraćajno pravilo u Pruskoj divlja na ulicama Smedereva loveći crvena svetla na semaforu kao u dečjoj igrici? Da ne spominjem vožnju sa 120 pored škole, direktno preko pešačkog prelaza.
„Je l’ znaš kol’ko čisto kod nas u Bazel?“, pita komšika komšiku preko prozora dok sa osmog sprata istresa filter kesu usisivača baš na pelene koje prostire komšika na četvrtom.
Da ne spominjem parkiranje sa šublerom u ruci, jer ako si dalje od šest inča od čikaškog trotoara, sledi skupa kazna, dok ovde fino nonšalantno parkiramo na travnjak.
A svi trube uglas da je „u tuđega tatka pogolema patka“ i da je na Zapadu „sve sređeno pod konac“, a kod nas hajdučija i seljačija. Kako svi bacaju đubre na ulicu, voze kao manijaci, niko ne ume ni da se javi... „Zamisli, puše i u bioskopu.“
I svi su za ulazak u Evropu, ali lično, u prvom licu. „Ja da odem.“ A kako bi bilo da malo pustimo tu Evropu i Zapad kod nas? Da počnemo da koristimo sistem vrednosti i model ponašanja kakav se već vekovima koristi po Evropama i Zapadima. Zašto ne bismo počeli baš od zakona o zaštiti zdravlja nepušača? Ili barem da propustimo pokoje dete na pešačkom ispred škole?
