Izvor: Politika, 04.Okt.2010, 23:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Svi smo mi pomalo žrtve mobinga
Propis jeste važan, ali nije dovoljan ako ne postoje sposobni i motivisani ljudi da ga primene i pretoče u praksu
Zlostavljanje na radu ilimobing, nažalost, deo je naše svakodnevice. Kada se to kaže, onda se ima na umu činjenica da se zlostavljanje na radu, kao jedan od najgrubljih vidova kršenja ljudskih sloboda i prava i ugrožavanja ljudskog dostojanstva, događa svakodnevno u našem preduzeću ili ustanovi, u drugim preduzećima, našim kolegama, komšijama, rođacima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << prijateljima. Ono što je posebno otežavajuće jestečinjenica da na pojave mobinga ne reagujemo, ili reagujemo sa zakašnjenjem ili na pogrešan način. Dva su osnovna razloga za to – neznanje, odnosno nedovoljna osposobljenost da se mobing prepozna i strah koji se javlja i onda kada su žrtve mobinga naše kolege i saradnici, kao i kada smo žrtve mi.
Štete koje izaziva mobing su ogromne – kako za pojedinca ili grupu zaposlenih koji su žrtve mobinga, tako i za preduzeća i nacionalnu privredu u celini. Štetu, na kraju trpe i oni koji vrše mobing. Ono što često zavarava jeste činjenica da štete koje izaziva mobing nisu odmah vidljive. Međutim, nesporno je da su one višestruke – ljudske, moralne, materijalne, političke i,što je najopasnije,jako se dugo i teško otklanjaju.
Upravo ogromne posledice koje izaziva mobing zahtevaju da se sprečavanju mobinga priđe organizovano, sistematski, planski, da se deluje preventivno, a ne onda kada posledice već nastupe. Jasno je, takođe, da je to zajednički zadatak sva tri socijalna partnera – države, poslodavaca i sindikata,i samo njihovim zajedničkim delovanjem suprotstavljanje mobingu može biti uspešno.
Početkom septembra 2010.godine stupio je na snaguZakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Već prvi koraci u primeni zakona potvrdili su da ovaj propisjeste važan, ali nije dovoljan ako ne postoje sposobni i motivisani ljudi da ga primenjuju i pretoče u praksu. Srbija, nažalost, obiluje takvim iskustvima kada suzakoni ostali mrtvo slovo na papiru zato što društveni akteri nisu imali dovoljno znanja, stručnog, političkog i moralnog potencijala da ostvare njihovu suštinu.
Ta činjenica nas podseća, ili bolje rečeno upozorava, šta sve nije učinjeno, ili je polovično učinjeno u procesu usporene, neefikasne, nasilno prekidane tranzicije, što će neizbežno ograničiti efekte borbe protiv mobinga. Mobing će sve nas, a pre svega žrtve, još jednom suočiti sa nefunkcionisanjem ili neefikasnošću demokratskih institucija, sa sporim, nesamostalnim sudstvom, sa raširenom korupcijom, strahom od gubitka posla, siromaštvom koje mnogi doživljavaju kao svoju zlu sudbinu, ali pre svega sa nedostatkom građanske hrabrosti.
Naravno da smo svi mi, javnost u celini,na stranižrtava mobinga. Ali, ne sme se pri tome zaboraviti, da su sagnuta glava i strah rodno mesto i ključno uporište mobinga i svih drugih vidova kršenja ljudskih prava. Time se priča o mobingu vraća na svoj prapočetak – na priču o podanicima i slobodnim građanima, koji imaju u strukturi svoje ličnosti ugrađeno ono što bih definisao kao „Pavlovljev socijalni refleks“ – da je čovek slobodno biće, da se svi ljudi rađaju slobodni i jednaki, što podrazumeva odlučnu i radikalnu reakciju na svaki pokušaj, bilo koga,da se ta sloboda i dostojanstvoličnosti dovedu u pitanje.
*Megatrend univerzitet, Beograd
Darko Marinković
objavljeno: 05/10/2010
