Izvor: Politika, 06.Okt.2010, 00:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pravo zlostavljača na mirenje
Hoće li oni koji u procesu rada zavise od odluka rukovodilaca biti dovoljno hrabri i vešti u dokazivanju krivice svog rukovodioca, koji samo treba da se ,,pomiri” sa žrtvom
Iz naše serije tekstova o mobingu lako je uočiti da je ženama ova tema bliža i one su bile češći autori tekstova, a sudeći po potpisima mnogo više ih je i na ,,Politikinom” sajtu komentarisalo priloge. Na sajtu su se, takođe, često oglašavali oni koji sebe doživljavaju kao žrtve mobinga, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << tako da smo proteklih dana imali pravu tribinu na kojoj su učestvovali oni koje ova tema interesuje više nego što je to uobičajeno.
Nasuprot tome, nisu se javljali moberi, jer ko će za sebe reći da je mober, ne samo zbog kazni predviđenih za zlostavljače.
Stručnjaci koji su učestvovali u ovoj seriji smatraju da je donošenje zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu, samo po sebi, važan doprinos u borbi protiv ove pojave. Jer nije isto suprotstaviti se nečemu kad iza sebe nemate zakon ili kada i mober i mobingovani znaju da baš takav propis postoji.
Ali će, s druge strane, biti više sudskih procesa i akcija posredovanja (,,mirenja”) unutar firme, tako da će zlostavljanje na poslu konačno prestati da bude interna tabu-tema koju svi vide, a o kojoj se ne govori. Jer retki su slučajevi poput onog iz jagodinskog ,,Novog puta”, kada su svi članovi malog kolektiva svedočili na sudu protiv svog šefa – mobera.
Stručnjaci, ipak, nisu zadovoljni usvojenim zakonskim tekstom. Kažu da propis nije tačno definisao šta se smatra zlostavljanjem. I pominju seksualno zlostavljanje kao naročito sporno. Ali i ostale. Iz ovih nepreciznosti naziru se dugi sporovi, što žrtvama svakako ne ide u prilog.
Krupan problem izvire i iz prevelikih očekivanja od akcija posredovanja unutar kolektiva. Mnoga preduzeća su ovih dana formirala takozvane timove za medijacije, ali pravnici upozoravaju na to da upućivanjem zlostavljača i žrtve na postupak mirenja upadamo u začarani krug parničenja u kome se ,,dve strane” bore za svoju verziju istine. Koliko to može da bude za žrtvu izgubljena bitka jasno je već na osnovu činjenice da je mober u najvećem broju slučajeva neko iz rukovodeće garniture. Njemu bi trebalo da se suprotstavi žrtva, tj. ,,običan” radnik. A i u timu za posredovanje su ,,obični radnici” i sindikalni aktivisti. Hoće li oni koji u procesu rada zavise od odluka rukovodilaca biti dovoljno hrabri i vešti u dokazivanju krivice svog rukovodioca, koji samo treba da se ,,pomiri” sa onim koga je zlostavljao?
S tim što žrtvama mobinga, kao što je primetio jedan od autora priloga, nije stalo do mirenja niti do rasprava o tome šta je bilo nego samo da zlostavljanje prestane. Zakonodavac je tu, međutim, ostao nedorečen, kao što je nedorečen i u slučajevima onog drugog – porodičnog nasilja, tokom kojeg zlostavljane žene beže s decom u ,,sigurnu kuću”, a zlostavljač ostaje da ,,brine” o njihovom zajedničkom domu – dok se zlostavljana ne vrati.
Paradigmatičnost scenarija u vezi sa ovim dvema vrstama zlostavljanja je prepoznata i u pomenutom slučaju jagodinskog ,,Novog puta”, kada je žrtva mobinga premeštena u drugu radnu jedinicu, a mober ostao u staroj na istom rukovodećem mestu. Sudski spor u Jagodini je međutim vođen u vreme kad zakon o zlostavljanju još nije bio donet, pa je pitanje kako bi danas na sličnom suđenju bilo presuđeno. A i same žrtve zlostavljanja kažu da moberi posle pokretanja bilo kakvog postupka (,,mirenja” ili pred sudom) obično postaju mekši i finiji. Pitanje je samo koliko to njihovo umekšavanje košta žrtve.
Od sutra nova serija:
Penzijska prava između mogućih i stvarnih
B.Radivojša
objavljeno: 06/10/2010
