Izvor: Politika, 04.Okt.2010, 00:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da ne bude ukras bez primene
Žrtve ne žele da učestvuju u procesu mirenja, one samo žele da zlostavljanje odmah prestane
Nema sumnje da je trebalo doneti zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu. Srbija se po tome sad izdvaja od mnogih zemalja koje to još nisu učinile.
Zakon koji je usvojen u republičkoj skupštini pati, međutim, od brojnih nedostataka od kojih bih naročito izdvojio dve grupe.
Jedna grupa nedostataka se odnosi na definisanje ponašanja koje se pravno kvalifikuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kao mobing, tj. zlostavljanje na radu. Naime, poznato je da kada se radi o novim pravnim oblastima, u kojima se građani, a i pravni stručnjaci ne snalaze najbolje jer nemaju dovoljno znanja o tome šta je zabranjeno a šta dopušteno činiti, dakle u tim oblastima važno je već u samom zakonu precizno odrediti mnoge stvari. U tom smislu, nedostatak zakona o sprečavanju zlostavljanja na radu je u tome što je ponudio samo jednu opštu, apstraktnu definiciju zlostavljanja, bez udubljivanja u to koje konkretne oblike zlostavljanje može poprimiti.
Poznato je inače iz uporednog prava da su se već uobličila tri posebna oblika mobinga – fizički, psihički i seksualni. Paradoksalno je da o seksualnom zlostavljanju u mnogo više reči govori zakon o radu koji je donet ranije, dok ovaj zakon samo pominje u jednoj odredbi to zlostavljanje, ne definišući šta je to što zakonodavac smatra ovim vidom zlostavljanja.
Postoji doduše uputstvo za primenu zakona o zlostavljanju na radu, ali uputstvo ne može da nadomesti nedostatke zakonskog teksta jer sud ne sudi na osnovu uputstva nego zakona. Međutim, čak ni u tom uputstvu nema bližih objašnjenja o tome šta se smatra a šta ne smatra zlostavljanjem, što može dovesti do neprimenjivosti zakonskih odredbi.
Zlostavljanje na radu sada je tako definisano da maltene svaki oblik komunikacije između zaposlenih ili poslodavca i zaposlenih može da se tumači kao mobing, što nesavesni ljudi mogu da zloupotrebe.
Paradoksalno je to da je poslanička grupa G 17 plus u postupku usvajanja zakona predložila amandman kojim je bilo moguće otkloniti ove nedostatke, jer preciznije je definisano šta se smatra fizičkim, psihičkim i seksualnim zlostavljanjem, ali očigledno nije bilo sluha za takve intervencije. Bojim se, međutim, da će ovi nedostaci dovesti do ozbiljne neprimenjivosti zakona, pa ako žele to da otklone, nadležni za njegovo sprovođenje treba da traže reviziju teksta da bi se time pomoglo u odgovoru na pitanje šta je, u konkretnim slučajevima zlostavljanje a šta nije.
Drugi skup problema u vezi sa primenom zakona odnosi se na postupak posredovanja koji je obavezan, a od koga postoji preveliko očekivanje. I to, preveliko očekivanje zakonodavca, ali i onih koji su isuviše okrenuti prema alternativnom načinu rešavanja sporova. Kada smo u našem centru za unapređivanje pravnih studija razmatrali model zakona koji se odnosio na sprečavanje zlostavljanja na radu, imali smo u vidu da je žrtvi mobinga isključivo stalo do toga da zlostavljanje na radu prestane. Nije mu/joj stalo da učestvuje u postupku mirenja sa onim ko je zlostavljač. Žrtve, prosto, nisu za to da se mire nego samo žele da zlostavljanje prestane. I poslodavac bi trebalo da ima obavezu da im to obezbedi time što će zlostavljača, recimo, premestiti na novo radno mesto ili mu zapretiti nekim drugim pravnim sredstvima. Jer zlostavljanje na radu je oblik povrede radne discipline koji podrazumeva efikasan mehanizam zaštite već unutar firme. Ovako, upućivanjem zlostavljača i žrtve na postupak mirenja upadamo u začarani krug povratka na sistem radnopravnih odnosa iz devedesetih godina 20. veka koji je u svemu ličio na neefikasni dugotrajni postupak pred sudom.
Mislim da je u tome greška jer previše je problema i konflikata koje treba rešiti da bismo se sad vraćali u jedan veoma neefikasan postupak medijacije.
Na sreću, zakonodavac je prihvatio amandmane G 17 plus, tako da u zakonu imamo čitav asortiman građansko-pravnih sredstava zaštite na sudu. Naravno, i u tom postupku sudske zaštite pokazaće se kao veliki problem odsustvo preciznijeg tumačenja šta je to zlostavljanje na radu. Ali kad je o samim kolektivima reč, meni se čini da će se upućivanjem na dugotrajan postupak mirenja žrtve suočavati s velikim problemima. Jer žrtve ne žele da učestvuju u procesu mirenja, one samo žele da zlostavljanje odmah prestane.
Ako, nasuprot tome, imamo radne kolektive u kojima postoji više istovremenih postupaka mirenja, ako se i ne zna ko je žrtva a ko zlostavljač onda je teško govoriti o tome da će ovaj zakon doprineti stvaranju bezbednijih radnih sredina.
Mislim zato da bi, pre nego što krene u punu primenu, ovaj zakonski tekst trebalo da pretrpi ozbiljnu reviziju da ne bismo po ko zna koji put konstatovali da je to još jedan zakon – mrtvo slovo na papiru i ,,ukras u pravnom sistemu“.
*Doc. dr, Pravni fakultet Univerzitet Union
Saša Gajin
objavljeno: 04/10/2010
