Izvor: Politika, 15.Apr.2011, 23:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tviteratura

Poruke od 140 slovnih znakova kao novi žanr književnosti

Od našeg stalnog dopisnika iz Vašingtona

Ono što se u pravi mah činilo besmislenom idejom: da se emituju lične poruke od maksimalno 140 slovnih znakova, nedavno je obeležilo petu godišnjicu kao globalni komunikacioni fenomen. Tim povodom kompanija „Tviter“ je iznela nekoliko zanimljivih podataka, poput broja da je bilo neophodno da prođu tri godine, dva meseca i jedan dan da korisnici pošalju >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << milijardu „tvitova“.

To se sada postiže – svake nedelje. Rast popularnosti novog internet servisa je zaista fenomenalan: prosečan broj poruka koje se emituju svakog dana u martu 2010. iznosio je 50 miliona, dok je u martu ove godine narastao na 140 miliona.

Trenutno se otvara u proseku 460.000 tviter naloga dnevno, a za godinu dana broj korisnika je uvećan za 188 odsto.

„Tviter“ je dakle stasao u novi medij i svojevrsnu socijalnu mrežu, veoma različitu doduše od „Fejsbuka“, ali na neki način i svestraniju, pretvorivši se u poseban kanal za širenje socijalnih informacija. U brzini širenja vesti već uveliko nadmašuje klasične medije, poput novinskih agencija, radija i televizije („tvitovane“ informacije nisu posredovane, šire se „retvitovanjem“ – prosleđivanjem).

Pri tome, ova nova tehnologija nije „disruptivna“ u smislu da unosi poremećaj u medijski eko-sistem. Ne ugrožava nijedan stari medij, bar ne direktno. Posredno, ovaj servis je zauzeo svoje mesto u informacijskoj hijerarhiji i njegovi potencijali se tek upoznaju i umnožavaju.

Nije, naravno, u tom pogledu iznenađenje i njegovo korišćenje kao umetničke forme. Pošto su u pitanju reči – reč je o književnosti.

Na prvi pogled, ideja da tekst od 140 slova može da bude literatura zvuči besmisleno, kao što je na početku to bila i sama zamisao tviter servisa. Ali kad se savlada prvi otpor i sagleda iz nešto drugačijeg ugla, i nije. Zar aforizam, kao kratka forma, nije postao već afirmisani žanr književne satire. A haiku poezija, sa svojom zadatom formom stiha, savršeno se uklapa u ograničenje od 140 slova (sa interpunkcijom i razmacima).

„Njujork tajms“ je nedavno napravio sopstveni eksperiment – povodom Svetskog dana poezije, 21. marta (ustanovljen odlukom Uneska 1999), a igrom slučaja ove godine to je bila i peta godišnjica od pokretanja „Tvitera“ – pozvao je četvoro savremenih pesnika da napišu po jednu pesmu u „tviter“ formi od 140 slovnih znakova. Rezultat je, u najmanju ruku, zanimljiv. Uverite se i sami: http://www.nytimes. com/2011/03/20/weekinreview/20twitterature-poems. html.

Što se haikua tiče, ova popularna forma, koja ima mnogo sledbenika, profesionalaca i amatera, sasvim je prigrlila novi medij i stvorila jedan ceo novi pokret „tvaiku“. Podrazumeva se da je, pošto je japanskog porekla, ovaj poetski žanr najautentičniji baš u Japanu, gde mu slikovno pismo – svaki znak je slika sa značenjem koje može da nosi i više reči – omogućava da ograničenje u broju slova mnogo bolje koristi.

Japanska literatura, i inače puna minimalizma, „tviteratizovana“ je zato u mnogo većoj meri nego bilo koja druga. U jednoj ovdašnjoj analizi je pomenuto da je tamo u opticaju čak 30.000 tviter novela (emitovanih u nastavcima), a izdat je i jedan štampani zbornik ove literature.

U Americi, odakle potiču sve nove komunikacione tehnologije, „tviter književnost“ je međutim tek u začetku. Ovo je dosad je u najvećoj meri bio kanal za izrugivanje stvarnosti, za satiru. Neki od vrhunaca dostignuti su prošle godine, tokom krize nastale kvarom naftne platforme kompanije „Britiš petroleum” u Meksičkom zalivu, kada su se u more izlile ogromne količine nafte, izazvavši veliku ekološku katastrofu.

Satirični tviter nalog @BPGlobalPR, iza koga naravno nije stajala britanska multinacionalna kompanija, imao je deset puta više više sledbenika od njenog @BP_America, koji je prenosio zvanične informacije. Alternativni je međutim bio mnogo ubojitiji.

„Dobra vest: sirene su stvarne. Loša vest: upravo su izumrle.“ Ovaj i slični „tvitovi“ („Stvorili smo nešto što će osećati i deca i vaše dece. Možete li vi nešto slično“) opisivali su dimenzije katastrofe mnogo uverljivije nego stotine novinskih izveštaja emitovanih u to vreme svakodnevno.

Za „Tviterovu“ formu se zagrevaju i književnici sa velikim „K“. Džon Vrej, koji se ovde svrstava među najtalentovanije američke autore ispod 35, već dve godine „tvituje“ roman u kome je glavni junak po imenu Građanin. „Ograničenja formata za mene nisu prepreka za književni kvalitet“, izjavio je on „Njujork tajmsu“. „Reč je samo o drugačijoj formi, koja je još u svojim ranim danima, pa ljudi još nastoje da dokuče kako da je iskoriste, mimo izveštaja o tome šta su doručkovali.“ (Vrejov tviter-roman može da se prati na twitter. com/John_Wray).

Dosad je najviše publiciteta dobio jedan eksperiment iz 2009, u kojem je od studenata književnosti zatraženo da „tviterizuju“ poznata dela klasične književnosti – da sadržaj i suštinu često veoma obimnih tomova sažmu u 140 znakova.

Rezultat je bio zanimljiv, duhovit i sasvim u „duhu vremena“. Beketova crna drama „Čekajući Godoa“ u tviter formi izgleda ovako: „Vladimir i Estragon stoje pored stabla i čekaju Godoa. Njihov status nije apdejtovan.“

Klasik koji je bio kontroverzan u vreme kad se pojavio, Lorensov „Ljubavnik ledi Četerli“, sveden je na „Žena iz više klase se spanđava sa lovočuvarem“. Ili Džojsov „Uliks“: „Čovek se muva po Dablinu. Detaljno pratimo svaki minut njegovog dana. Verovatno previše tvituje“…

Milan Mišić

objavljeno: 16.04.2011.

Nastavak na Politika...

medio.rs: Znate li šta je tviteratura?

B92: Twitteratura