Izvor: Blic, 24.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Željko se brani samo osmehom
SREMSKA MITROVICA - Koban skok u Savu pre tri godine označio je kraj sportske karijere za Mitrovčanina Željka Živkovića, tadašnjeg prvaka Srbije u kung-fuu, i raspršio snove o odlasku u Australiju. Jedina nada za teško paralizovanog mladića leži u Ukrajini, u ubrizgavanju matičnih ćelija u kičmu, ali Željkovi roditelji bez stalnih primanja, nažalost, nemaju potrebnih 20.000 evra za operaciju.
- Bilo je to 2004. godine, ja sa društvom kao i svakog leta na Brionima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pucam od snage i izvodim svakakve vratolomije na pesku. Kao i milion puta pre toga zaleteo sam se sa plaže u vodu i skočio u Savu na glavu. Ali tog puta završilo se tragično. Verovatno je odraz bio predug i usled toga udarac u pesak prejak, te sam samo odjednom osetio trnjenje celog tela. Drugovi su odmah dotrčali, ukazana mi je prva pomoć i odvezen sam u Spinalni centar na Banjici u Beogradu, gde mi je konstatovan prelom tri pršljena C4,C5 i C6. Tri dana sam bio na istezanju, halotrakciji pršljenova, nakon čega su mi zbog tadašnje težine od 97 kilograma otkazala pluća. Priključen na aparatu za disanje proveo sam 50 dana i u međuvremenu znatno smršao, što je pomoglo da se hematom smanji i pluća počnu da rade. Potom sledi boravak u Centru za rehabilitaciju u Beogradu i četrnaestodnevna rehabilitacija u Ribarskoj Banji, pošto za duže nismo imali para, prepričava Željko tragične epizode svog života.
Nada i vera u život nisu napustile ovog hrabrog 28-godišnjeg mladog čoveka, koji je pre nesreće bio višestruki prvak Srbije i Vojvodine u kung-fuu, a upravo te kobne 2004. godine stigla mu je ponuda od učitelja drevne borilačke veštine iz Australije Vilijama Čenga za otvaranje kluba u Sidneju. Mladalačka nesmotrenost prekinula je Željkove snove i učinila ga nepokretnim od grudnog koša nadole. Mada šake ne može da otvori, niti prste da pokrene, Željko je sam konstruisao rukavice koje mu pomažu da rukuje kompjuterom, lista knjige, ali i svakodnevno radi vežbe na posebno prilagođenim spravama.
Porodica Živković stigla je sa '’Olujom’’ iz Dvora na Uni u Mitrovicu 1995. godine, majka Marica i otac Mile su od tragičnog događaja bez stalnih primanja, jer sinovljev invaliditet zahteva njihovu stalnu prisutnost i angažman.
- Svi u kući živimo od 13.900 dinara, koliko iznosi pomoć i nega trećeg lica, koje dobijamo od Centra za socijalni rad. Prodali smo sve što smo imali da kuću prilagodimo Željkovom kretanju u invalidskim kolicima i spravama na kojima on vredno, po nekoliko sati dnevno vežba. Rodbina je pomagala koliko je mogla, sad ni oni više nisu u mogućnosti, a nama je penzija daleko.
Spas u Ukrajini
- Jedini spas za našeg sina je u Ukrajini, gde vojni lekari rade operaciju ubrizgavanja matičnih ćelija u kičmu. No, taj zahvat i boravak u trajanju od 25 dana koštaju za nas nedostižnih 20.000 evra. Posle te, slede manje intervencije na svakih šest meseci po 1.000 evra. Ni sami ne znamo šta da radimo da dete spasemo - krše ruke i objašnjavaju očajni Željkovi roditelji.
Za sve one koji su u prilici da pomognu Željkov odlazak na operaciju u Ukrajinu, porodica Živković otvorila je devizni i dinarski žiro-račun:
„Rajfajzen banka" AD
265-0000000609701-33
„Rajfajzen banka" AD
RS35265050000004873891
Željko (Mile) Živković
