Izvor: Magyar Szó, 12.Okt.2014, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zajedno za "razvoj" države
„Prošle nedelje, čak i meseci, u velikoj meri podsećaju na period koji je prethodio 5. oktobru 2000. godine, kada su organizovani protesti doveli do građanske revolucije“, zapaža komentatorka lista „Mađar so“.
Hajnalka Mikloš isto tako primećuje i da su neke stvari drugačije nego pre 14 godina. „Danas je 21.2 odsto građana nezaposleno, dok je 2000. godine situacija bila znatno lošija. Ipak čini se da je današnje stanje samo za nijansu bolje nego tada. Građani koji >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << nisu dobili posao u javnom sektoru, ili ne rade ni u privatnom, ili im je samo dojadilo da za više godina ne mogu da sastave kraj sa krajem te ogorčeni odlaze u inostranstvo. Većina ljudi koji rade u privatnom sektoru trpi teške uslove rada, a u isto vreme je jako teško doći do bilo kakvog posla. Radno mesto gde se iskreno poštuje rad, skoro je nemoguće naći. Nisu ni mali i srednji preduzetnici u zavidnom položaju jer im država stalno namiče neke obaveze. Jedna za drugom prodavnice i radionice se zatvaraju dok zakoni, usvojeni poslednjih meseci, rađaju nova nezadovoljstva. Tokom leta pobunili su se razni sindikati, a nezadovoljstvo konstantno raste.
Zaposleni u prosveti, korak po korak, pokušavaju ukazati na činjenicu da neće prihvatiti da im se smanjuju plate. Advokati već tri nedelje ne rade i time blokiraju celo pravosuđe, dok samo ministarstvo pravde nema nameru da pregovara sa njima. Policajci svake godine podsećaju državno rukovodstvo da je njihovo dostojanstvo bačeno u stranu. Radnici u zdravstvu takođe pregovaraju o tome kako bi se mogli izuzeti od restriktivnih mera. A sad su i studenti pokušali da se suprostave vlasti“, priča nam sagovornica, sve vreme naglašavajući da nezadovoljni ne traže promenu vlasti, kao pre 14 godina, nego istinski brane svoja prava, pokušavajući da obezbede egzistenciju za sebe i sebi bližnje; državno rukovodstvo, s druge strane, ne namerava da pregovara sa njima i stalno ponavlja da se moraju žrtve moraju podneti. „Ali ko mora da se žrtvuje? Da li je to narod ili svi podjednako? Da li je žrtva potrebna u ime razvoja? Zbog čega se političari ne odreknu značajnog dela svojih plata i zašto ne pokušavaju da prežive od prosečne plate, ako već ne nameravaju da pokušaju to isto sa mizernih 20.000 ili možda 25.000 dinara mesečno? Da se okušaju u tome samo mesec dana, svi političari bi pokazali mnogo veće razumevanje za nedaće ovog naroda. Onda ni premijer ne bi postavljao svoju porodicu kao primer drugima, ne bi pominjao svoje roditelje u istoj rečenici sa drugim penzionerima, jer njegova majka prima penziju od 80.000, a otac 50.000 dinara. I da li je isto ako od takvih velikih penzija odbiju po 10.000 dinara i ako od onih minimalnih odbiju samo 400 ili 500 dinara?! Ni blizu, ni slično.“, zaključuje Hajnalka Mikloš.
Mikloš misli da moramo uticati da državno rukovodstvo prida veću pažnju uličnim protestima; pregovore sa nezadovoljnima uistinu ne vode ministri, već samo njihovi pomoćnici, a svi su ubeđeni da će nezadovoljni uvideti da tako treba. „Verujem da će sve više biti nezadovoljnih na ulicama, sve češće će se održavati protesti. Nadležni bi morali shvatiti da se problemi ne rešavaju u svakom slučaju novim zakonima, a manjak državnog budžeta se ne može nadoknaditi samo oduzimanjem od građana. Građani imaju pravo da traže bolje uslove života, a političari ne mogu da na njih gledaju kao na kolateralnu štetu. Nije za sve izgovor da to i tako od nas zahteva Evropska Unija zarad nekog budućeg priključenja istoj. Jer nakon gaženja svih osnovnih ljudskih prava, nakon odlaska pravih stručnjaka, sa osiromašenim i brojčano smanjenim stanovništvom, ne možemo nikako biti ravnopravni članovi zajednice gde je poštovanje ljudskih prava i zakona ispred svega“, kategorično zaključuje.
