Izvor: Magyar Szó, 13.Avg.2017, 13:44 (ažurirano 02.Apr.2020.)
U timu ljubavi (Božoki Valerija)
Onaj ko je vredan, ništa mu ne pada teško, pre ili kasnije mu se osmehne sreća…
Dok se napolju ljudi kuvaju na 40 stepeni i žale, nekolicina ljudi u rashlađenoj prostoriji pored tihe muzike, vešto barata makazama, iglama, koncem, platnom i čipkom, te im vreme brzo prođe od 7 do pola 4 popodne. Kada uđemo u novosadsku Ekumensku humanitarnu krojačku radnju, dočekuju nas sa osmehom.
- Čuli smo da se ovde spremaju lepe stvari, i da u rad uključuju osobe koje su u >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << teškoj materijalnoj situaciji – rekla sam Mariji Parnicki kada smo se lično upoznale.
Maria Parnicki koordinator programa
- Tek smo na početku - objašnjava koordinator programa – ovaj šivački projekat je nešto novo u Ekumenskoj humanitarnoj organizaciji za osobe sa posebnim potrebama između 20 i 60 godina. Od 23-25 njih dolaze na ovu radionicu. Formirali smo različite grupe, neki heklaju, štrijaku, prave nakit, magnete, uče da kuvaju kao i da koriste kompjuter. U maju smo pokrenuli ovu humanitarnu šivačku radnju, od korišćene garderobe koju smo dobili od građana, pravimo unikatne komade sa dodatkom ručnog rada. Cilj je da staru garderobu ljudi ne bacaju, da ne zagađuju okolinu već da je nanovo upotrebe. Zbog ovoga smo angažovali tri krojačice, Anu Fabok, Ivanu Boldin, Milicu Brkić i kreatora Aleksandra Kovačevića. Oni daju savete polaznicima i pokazuju im kako treba fircati i šiti. Sa dobrim idejama, od jednog komada odeće napravimo više novih komada ili možemo dobiti sirovinu za tkanje i pravljenje nakita. Pravimo razne modne detalje, kao što su torbe, kao i cvetne detalje koje prišivamo na odeću. Prednost dajemo prirodnim materijalima. Ovaj projekat finansira Evropska Unija, na ovaj način priprema i stvara takozvane prilike za ljude sa posebnim potrebama. Plan je da sledeće godine, kada budemo imali više proizvoda, osnujemo i uknjižimo našu fabriku kako bi mogli da obezbedimo sredstva za rad i da bi adekvatno nagradili honorarne radnike. Za sada, honorar dobijaju oni koje smo angažovali u ovom projektu u čemu nas u prvoj godini pomaže EU. Kasnije ćemo se postepeno manje oslanjati na pomoć a više ćemo računati na prihode od rada, dok će ostali pomagati kao volonteri jer se to smatra vidom njihove terapije. Lepo je videti kako različiti ljudi funkcionišu i dopunjuju se u zajedničkom radu i kako se druže. Cilj ove ustanove je da se ljudi ne osame, već da nauče da žive u zajednici, da komuniciraju međusobno. Na ovaj način gradimo socijalnu inkluziju. Pitali smo učesnike projekta, šta za njih znači ovaj posao.
Zadovoljstvo je raditi u dobrom okruženju
Ana Fabok: Kod kuće sam šila od ujutru do uveče preko 30 godina, nigde nisam našla posao. Meni je ovaj projekat dobrodošao, uvek me je zanimao kreativan posao a nisam imala prilike da se bavim time. Umorila sam se od tempa takvog posla, a sada mogu da maštam i sa uživanjem da šijem jer mene to odmara. Uživam u tome što su mi saradnici ljudi sa posebnim potrebama, sa radošću sam prihvatila da budem rukovodilac kursa za šivenje od septembra.
Milica Brkić: Apsolvent sam na fakultetu komparativne lingvistike, i pored toga što se spremam za ispite upisala sam kurs za šivenje a kada sam ga završila uposlila sam se u modnom salonu gde sam stekla iskustvo. Srećna sam što mogu da radim sa ljudima sa posebnim potrebama, što mogu da doprinesem svojim idejama i kreativnošću uspehu ove krojačke radnje.
Ivan Boldin: Iako sam pre 13 godina završila školu šivenja, bavila sam se fizičkim poslovima, negovala sam stare ljude, spremala kuće, učestvovala u projektima vezanim za decu predškolske ustanove, a kod kuće sam šila. Čast mi je što radim u ovoj ekipi, za šta dobijam i honorar.
Maria sa članovima tima, krojačicama Anom Fabok i Ivanom Boldin
Sonja Simeonović: Ja sam diplomirani ekonomista. Organizujem kurs za kompjutere, kurs za tkanje, kurs za dekoraciju kao i kurs za ručne radove a obavljam i administrativne poslove vezane za ovaj projekat. Kad sam došla u ovu ustanovu kao dobrovoljac, prvo sam pokazala kako se koriste prsti umesto igle kad želimo da pletemo. Za ovo su sposobna i deca, ne mogu da se povrede. Iz hobija, oni prave letnje šešire. Na jesen ću se prijaviti na kurs šivenja iako ne znam da li ću uspeti jer me moja bolest donekle ograničava u tome.
Marko Ćeran: Godinu dana sam sedeo kod kuće jer sa strukom pomoćnog knjigovesca nisam mogao da se zaposlim. Ja sam ovde svaštara, ali sa zadovoljstvom pomažem u bilo čemu za šta me zamole. Ništa mi ne pada teško, operem sudove, rasparam korišćenu odeću, zalivam cveće jer svi vole prijatnu okolinu. Čak ću naučiti i prišivanje dugmadi. Kad budu gotovi unikatni komadi, zainteresovani će moći da ih kupe po principu donacije u ulici Ćirila i Metodija 21 u Novom Sadu u Ekumenskoj zajednici. Sa posebnim ponosom mogu da nose ove komade kada pomisle sa koliko ljubavi su pripremljeni.
Od jeseni, u Ekumenskoj zajednici će krenuti kurs na kojem mogu učestvovati 10 žena, 5 sa posebnim potrebama i 5 nezaposlenih koji ne mogu sa svojom strukom da se zaposle ili ako su u teškoj situaciji ili su samohrani roditelji. Na ovaj način zajednica želi da im pomogne, da nauče da šiju ne samo za sebe i svoju porodicu već da svoje usluge ponude i drugima.
.jpg)
