Izvor: Magyar Szó, 12.Jun.2016, 14:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Treba li pomoć još uvek?”
Volonteri humaninarne organizacije baronese Čile von Boeselager iz Bottropa, Nemačka, bili su na jednonedeljnom putovanju u Vojvodini. Posetili su više vojvođanskih ustanova kojima su proteklih godina poslali značajnu pomoć. Na čelu desetočlane delegacije je bila Eržebet Alemany Fesl, rodom iz Nove Crnje, koja živi u Nemačkoj i bez koje u proteklih 26 godina ne bi stiglo toliko humanitarne pomoći u naše krajeve koliko je stiglo.
Eržebet Alemany Fesl, rodom iz Nove Crnje još, >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << u svojoj osamdesetoj godini, skuplja donacije
Dovoljno je samo podsetiti na apoteku koja se nalazi u zgradi katoličke parohije u Zrenjaninu, a u kojoj su tokom devedesetih godina besplatno delili lekove.
Na životni tok Eržebet Alemany Fesl je u najvećoj meri uticao odgoj, koji je iz Nove Crnje odnela sa sobom u beli svet. Rođena je u nemačko-mađarskom mešovitom braku. Iz godina provedenih u domovini seća se da je njena porodica već u to vreme pokušavala pomoći siromašnima i onima koje je tadašnje društvo izbacilo iz svojih redova. I kasnije je osetila potrebu da pomogne što je umnogome olakšao izbor posla kojim će se baviti i odredilo njenu životnu filozofiju. Maturirala je u poslednjoj čisto mađarskoj zrenjaninskoj Gimnaziji, a nakon toga se, poštujući želju roditelja upisala na Medicinski fakultet Zagrebačkog univerziteta.
Kao lekar je želela da radi u svom rodnom mestu, ali pošto je selo već imalo doktora, odselila se u Nemačku, što je, kako se kasnije ispostavilo, bila dobra odluka. Lekarsku diplomu su joj priznali, a i posao je dobila lako. Tu je upoznala svog budućeg muža, poznatog vaskularnog hirurga španskog porekla dr Jósé Alemany-ja. Sledile su krvave godine, a nakon pada rumunskog diktatora Čaušeskua, Eržebet je odlučila da promeni profesiju.
- Pošto polovina moje porodice i danas živi u Rumuniji, rekla sam mužu da od tog trenutka ja više neću biti doktor već ću skupljati pomoć. Poznajem okolinu, znam u kakvim uslovima žive ljudi i znam da im je potrebna pomoć. Naročito tada u Rumuniji. Tako sam počela, i sećam se da je 20. februara 1990. godine stigao u Rumuniju prvi konvoj pomoći sakupljen na moju inicijativu – priča Eržebet kojoj su u početku mnogo pomogle veze i poznanstva njenog muža. On je formirao prvo samostalno vaskularno odeljenje u Nemačkoj. Zahvaljujući njemu, uspela je da donese u Vojvodinu i Rumuniju mnogo lekova, lekarske opreme i bolničkih kreveta.
Kasnije je počela da radi u fondaciji Čile von Boeselager, jedne od osnivača Mađarske Malteške humanitarne organizacije.
– Već 26 godina sam članica fondacije Čile von Boeselager, odnosno, organizacije za humanitarnu pomoć Istočna Evropa. Baronesu Čilu sam dobro poznavala i želja mi je bila da joj se pridružim. I ona je bila sretna što je našla saradnicu koja razume srpski, hrvatski, mađarski, španski i rumunski. Skoro do njenog poslednjeg dana smo uspešno sarađivale u slanju humanitarne pomoći.
Ratna vremena su već za nama. Eržebet je danas već penzionerka ali i sa osamdeset godina joj je veoma važno pružanje humanitarne pomoći. Godišnje pokreće iz Nemačke oko pedeset kamiona pomoći. Planira da će porodičnu kuću u Novoj Crnji da preuredi u dom zajednice.
- Više puta su me pitali treba li pomoći još uvek. Treba! Baš sam zbog toga dovela sam ovde svoje saradnike da se i sami uvere: još uvek se pokazuje velika potreba da se ljudima pomogne. Doduše, na pakete se napiše ime nekoga ili ime mesta ali sam pomislila da ovi ljudi moraju videti konkretno kome daju sve ono što su kod kuće, u Bottropu, marljivo zapakovali i poslali. Volonteri su proteklih dana videli način preuzimanja pomoći, kao i način kako se ta pomoć deli. Videli su u kakvom je stanju bolnica u Senti. Šokirana sam da još postoji ovakvih bolnica. Ovo je manji deo moje ekipe. Odani su, svi rade besplatno, a nisu bogati ljudi. Jednostavni su ljudi koji su i sami često upućeni na novac, a ipak pomažu. Kada to pričam ljudima iz domovine, mnogi od njih i ne veruju da postoje ljudi koji pomažu besplatno nekima koje i ne poznaju, i kada nemaju pojma ko će dobiti tu donaciju. Ljudi naravno, imaju poverenja u mene jer znaju da potičem odavde da poznajem jezik. Znaju da će donacije dospeti na pravo mesto.
Delegacija je posetila i mesto gde se nekada nalazilo selo tragične sudbine Molin ili Molidorf. Nemačko selo je osnovano 1833. godine, od 1945. godine je postao zarobljenički logor gde je držano više hiljada Nemaca sve do 1948. godine. Preživele su zatim preneli u Gakovo, a u selo su nastanjeni kolonisti iz Bosne. Selo je pedesetih godina prošlog veka raseljeno. Ova poseta nije bila slučajna, Eržebet Fesl je, kada je imala devet godina, više puta posetila logor robijaša u Molinu. Donosila je hranu svojim rođacima kada su joj to čuvari-partizani dozvoljavali. U do danas neotkrivenim masovnim grobnicama je sahranjeno dvoje njenih rođaka.
Selo je imalo svega hiljadu stanovnika i 370 kuća. Imalo je crkvu, školu i kuću opštine. Od svega toga danas nema ničega. Ni groblje nije ostalo.
- Donosili su ovde samo stare osobe, starije od šestdeset godina i decu između 2 i 14 godina. Nemce druge dobi su odvodili u logore na rad ili su radili na starom imanju. Ovo je bio logor gde su dovodili ljude da umru: zbog loše ishrane i raznih bolesti, tifusa, malarije i raznih infekcija, život im je kratko trajao, i mnogo njih je ovde umrlo. U ovoj masovnog grobnici je sahranjeno tri hiljade ljudi. Preživeli su samo oni koji su uspeli noću da pobegnu iz logora u obližnja mađarska sela, u Crnju ili Tobu gde su iz bašta krali krompir i luk, ili su iz atara skupljali zrnje kukuruza ili pšenice. Naravno, oni koji su uhvaćeni u begu kažnjeni su i zaključani u podrum. Moj stric je preživeo sva ova iskušenja i nakon zatvaranja logora je stigao u Beli Manastir gde je radio u Titovom zamku. Odgajao je fazane i zečeve za lovove. Tamo je radio sve do 1954. godine. Nakon toga se sa porodicom odselio u Ameriku – priča Eržebet, dodajući da druga dva njena rođaka iz Molina žive u Čikagu. Još se uvek interesuju, sećaju, svog rodnog sela i svega što se desilo. Ali nikad više neće da se vrate, čak ni da posete mesto gde su toliko zla preživeli.
.jpg)
