Izvor: Blic, 30.Okt.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Tramvaj vozio do Palića
SUBOTICA - Mada je Subotica jedan od retkih gradova koji je preskočio fazu tramvaja sa konjskom vučom, ona je izgradnjom električnog tramvaja 1897. godine bila ispred mnogih većih centara poput Beograda, Novog Sada, ali i Zagreba i Segedina. Pojava tramvaja najavila je procvat varoši i sve do 1974. godine on je bio sastavni deo života svih Subotičana, ali i turista. Uz obrazloženje da su nafta i prevoz autobusima jeftiniji, lokalni čelnici 2. aprila „izbrisali" su tramvaj sa ulica, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali nikada nisu uspeli da ga izbrišu iz sećanja onih koji su živeli i rasli uz tramvajska kola, prikolice i pruge.
Sve do 1928. godine tramvaj je saobraćao do Palića, zatim za Somborsku kapiju i Aleksadnrovo, kroz sam centar, a posle i Štrosmajerovom. Tada je izgledao sjajno, ali generaciju koja i danas u sećanjima nosi tramvaj dočekala su ostarela češka kola i stare neravne pruge.
- Bilo je tri vrste kola: pogonska, sa trolom, zatvorena i letnja otvorena prikolica. S obe strane kola bile su drvene klupe, okrenute u oba pravaca. Putnici su se pridržavali za porcelanske držače, a po sredini kola, po plafonu bila je provučena vrpca za zvonce, koju su svi nekontrolisano koristili, često na užas strogo poslovnih vozača. Polazak je označavan jakim zviždukom u pištaljku, a često su i putnici zviždali, što je znalo da izazove i sukobe. Mi, kondukteri, bili smo veoma važni ljudi. Imali smo teget uniforme i i lepe kape. Prodavali smo karte, ali smo često opraštali putnicima koji nisu imali dovoljno novca. Cena je određivana po dužini relacije. Kraće relacije su stajale 25 para, nešto duže 75 para, a za dinar se moglo prelaziti iz jednog tramvaja u drugi i nastavljati drugom relacijom - kaže Tihomir Koltin, kondukter u subotičkom tramvaju, od 1952. godine, pa sve do njegovog ukidanja 1974. godine.
On se priseća da je u celoj priči oko subotičkog tramvaja najvažnije bilo to što su radnici tadašnjeg SET-a poštovali putnike, ali i oni njih.
- Svi smo voleli što radimo u tramvaju i što smo u kontaktu sa sugrađanima. Nikome nije bilo teško da radi noću i po zimi, a za što bezbedniju vožnju vrlo često smo lopatama sklanjali sneg i čistili pruge. Ljudi su uživali u vožnji, naročito leti kada smo postavljali otvorene vagone. Do Palića bi znalo toliko ljudi da se ukrca da su neki visili i jedva se pridržavali za vrata da ne ispadnu. Znali smo tačno ko gde silazi i na kojoj stanici će ko da uđe. Vozili su se i doktori i medicinske sestre, direktori, seljaci, inžinjeri, i mladi i stari, i bogati i siromašni. Vožnja subotičkim tramvajem bila je svojevrsni provod i za građane i nas konduktere - seća se Koltin.
On kaže da je poslednjeg „tramvajskog dana" do 14 časova radio na relaciji do Palića, ali da je odmah nakon završetka poslednje smene otišao kući.
Bilo mi je teško. Na hiljade ljudi se slilo u centar da isprati tramvaj. Moje kolege okitile su ga cvećem i oko 17 časova na okretištu stanice u Malom Bajmoku krenula je u poslednju vožnju duga kompozicija od pet motornih kola i pet prikolica. Subotički tramvaj poslednji put je zazvonio 2. aprila 1974. godine u 17 časova i 40 minuta. Svi su plakali. Znam i danas da mnogi plaču i žale za tim vremenima. Voleo bih da se tramvaj vrati na naše ulice zbog omladine. Znate, od te 1974. godine nekoliko puta sam sanjao da ponovo radim i naplaćujem tramvajsku kartu - kaže Koltin.
Pravila za osoblje iz 1927. godine
Policija je 1927. godine propisala sledeća pravila za tramvajsko osoblje:
-Tramvaji uvek moraju biti čisti.
-Vozač tramvaja ne sme zvonom požurivati putnike da napuštaju vozilo.
-Kondukteri ne smeju lizati karte prilikom cepanja.
-Vozačima tramvaja je zabranjeno naglo kočenje. Ako tramvaj krivicom osoblja stoji duže od dva minuta na jednom mestu, putnici imaju pravo na vraćanje novca.
Povratak nemoguć
Direktor „Suboticatransa" Tibor Fazekaš kaže da je ideja o ponovnom uvođenju tramvaja sjajna, ali da besparica ne dozvoljava ovakvu vrstu megalomanije.
- Logistika i infrastruktura pre tri decenije bile su izuzetno stare, ali su i materijalne mogućnosti za održavanje takvog podsistema dovele u pitanje egzistenciju tramvaja. Lično bih voleo da doživim ponovo vraćanje tramvaja na ulice ali, nažalost, to je toliko velika i neizvodljiva investicija. Veliki deo istorije „Suboticatransa" vezan je za tramvaj i mi u našem krugu čuvamo jednu od prikolica - kaže Fazekaš.
