Izvor: Blic, 19.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Štrudla na stolu, ali ne i u katalogu
Domaće vino, čuvene štrudle sa makom, krofne sa „kragnom", čorbe, rinflajš, tihe i besprekorno čiste sobe molovane na stari način, mir u debeloj hladovini oraha leti i toplina kaljevih peći zimi, ali i sauna i internet ako zatreba, i uz sve to neprimetne i ljubazne gazde, tek je deo onoga što salaši mogu da ponude turistima. Ali, tek nekoliko gazda od stotinu mahom ruiniranih salaša u Vojvodini je uspelo, na svoju ruku, da „salašarenje" kao novi vid opuštanja približi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << gostima.
Dokaz da je takav vid bavljenja turizmom i moguć i potreban su salaši 137 i 84, kao i Cvejin salaš u Begeču. Mada posao cveta, a gostiju je sve više u ovim salašima nadomak Novog Sada, novi salašari kažu da im je pri prelasku iz paora u ugostitelje neophodna pomoć države.
- Nedostaju konkretan master plan i stručnjaci da sagledaju potencijal Vojvodine. Na Koridoru 10, koji prolazi 80 kilometara kroz Vojvodinu, ima oko sto salaša koji bi mogli lako da budu pretvoreni u turističke centre. Ali, država nema sluha ni za turiste niti za kreditiranje salašarskog turizma koji bi mogao da ponudi spoj tradicije i komfora - kaže Dimče Gulevski, vlasnik Salaša 84.
Salašarski turizam, prema njegovoj viziji, mogao bi da se pohvali gomilom atrakcija: od muzeja kaljevih peći, direktnog kontakta sa poljoprivrednim poslovima i ručnim radovima, pa do domaće trpeze.
- Stranci se oduševljavaju samim putovanjem do ovog salaša, kroz ravnicu, njive, žitna i suncokretova polja kroz koja se na kraju stigne do salaša, izgubljene oaze blagostanja - kaže Gulevski.
Ali njegov i zahtev još 46 salašara da im se izađe u susret još su bez odgovora.
- Neophodno je da se salaši izuzmu iz Zakona o ugostiteljstvu, jer je nemoguće održati iste kriterijume i za hotele i za salaše. Prednost salaša je upravo autentičnost - kaže on.
Jedan od najautentičnijih nadomak grada je Cvejin salaš u Begeču. Nije se menjao od 1933. godine, kada je i sagrađen. Gazdarica Zvonimirka Cvejić vratila se nakon pet decenija boravka u gradu, i odlučila da ga vrati u život, otvarajući ga za sve koji vole „salašarenje". Po velikom dvorištu šetaju morke, patke, kokoške, ćurke, psi i mačke, okruženo je šumom i kukuruzima, a ljubazni domaćini tu su taman toliko da gostima iznesu domaću rakiju, pitu sa sirom i orasima i ručak „po nedeljnom redu". Zvonimirka zatim zamakne u svoju kuhinju da se bakće sa krofnama, koje ne iznosi sve dok ne dobiju „kragnu", a gostima ostavlja na uživanje sve ono što su Cvejići pre više od sedamdeset godina napravili. Sve veći broj stranaca koji ih posećuju potvrđuje činjenicu da salaši nisu atraktivni samo nostalgičnim Vojvođanima.
- Neverovatno je! Pokušali su da mi objasne da je salaš nešto slično našem ranču, ali nisu ni slični. Ne znam nijedan ranč u Americi na kojem se toči ovakvo vino i sprema ovakva hrana. A tu su i ovi predivni ljudi - kaže Barb Pleters iz Pasadene, koja je na čenejski Salaš 137 došla sa pet prijateljica. Posetu urbanoj Srbiji i Beogradu će, kako tvrde, ipak najradije pamtiti po danu kada su ih doveli na „salašarenje". Ova grupa je stigla preko turističke organizacije iz Beograda, koja je Salaš 137 uvrstila u ponudu.
- Salaš 137 je potvrda da se od vojvođanskog salaša može napraviti idilično odmorište na koje će ljudi dolaziti da bi pronašli mir, direktan dodir s prirodom i uživali u domaćoj kuhinji - kaže Ljubiša Popović, menadžer Salaša 137. Na oko 12 hektara gosti mogu da biraju između sedenja u 'ladovini oraha starog 300 godina, jahanja nekog od 22 grla sa ergele, jagnjetini u mleku ili tradicionalnom nedeljnom ručku sa rinflajšom.
Pored moderne teretane i saune, Salaš 137 nudi i smeštaj u autentičnim objektima koji su nekada služili kao kuća za poslugu, a danas su udobne, kaljevim pećima zagrejane sobe sa pogledom na salaš kroz firange kibicfenstera.
- Na ovom salašu nema ništa mlađe od 50 godina. Svaka klupa, svaka stolica ima svoju istoriju i priču - kažu na ovom salašu.
Originalna, nekad gazdinska glavna kuća „na lakat", pretvorena je u udoban restoran sa vrsnom kuhinjom.
- Pored autentičnog, gostima se mora ponuditi i komfor. Ljudi na salašu treba da osete da su van vremena, ali ne i van sveta - istakao je Gulevski. Na njegovom salašu nema struje, ali ga to nije omelo da gostima obezbedi sav komfor, od telefona, satelitskog programa do interneta.
Para ima, nema menadžera
- Mada jedinstven projekat i pristup na nivou pokrajine ne postoji, vojvođanski salaši su dobili značajno mesto u turističkom projektu Srbije, usvojenom krajem 2006. godine, po kojem, nadam se uskoro, možemo očekivati i finansijsku potporu. Priča o salašima mora da ide uporedo sa razvojem kompletnog vojvođanskog turizma u koji spadaju i banje, lovišta, kulturno-istorijski spomenici i urbane celine. Nedostaje komercijalizacija, kako bi se izbeglo da novi salašari uđu u priču o turizmu po nekom ličnom nahođenju, ali i stručni ljudi i školovani menadžeri. U toku je i osnivanje asocijacije salašara, koja bi strukovno i osmišljeno istaklo zahteve prema državi - kaže Erne Varnju, pomoćnik pokrajinskog sekretara za privredu, zadužen za turizam. On ističe da se već radi i na ustupcima za salašarski turizam.
Iz studija na salaše
Na novosadskim salašima, a po tome je posebno poznat Salaš 137, neretko će gosti susresti i brojne estradne ličnosti. Jer, tu svoj mir pronalaze Balaševići, Zdravko Čolić sa porodicom, Nataša Bekvalac sa ćerkicom Hanom, Bajaga, političari poput Mlađana Dinkića ili guvernera NBS Radovana Jelašića, ili članovi fudbalske i vaterpolo reprezentacije. I nekadašnji as zelenog terena Siniša Mihajlović čest je gost novosadskih salaša.
