Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Jun.2016, 19:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Srbobran: 50 godina mature

Juna 1966. godine iz đačkih klupa Gimnazije Svetozar Miletić u Srobranu, sa maturskim diplomama u rukama, izašla je prva generacija gimnazijalaca.

"U toj generaciji je stasalo i kasnije postalo mnogo profesora, lekara, ekonomista. Veoma uglednih ljudi u svojoj profesiji", kaže sportski novinar Jovan Tanurdžić.

Deca kolonista iz Lovćenca, Feketića, Vrbasa i domaćih Srbobranaca učila su se zajedništvu kroz školske obaveze, brojna druženja i nesebičnog rada >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << na izgradnji svega što je nedostajalo u tek obnovljenoj Gimnaziji.

"Nabavio sam od Civilne zaštite kompletnu garnituru alata-ašove, lopate, grablje kojim smo čistili šut i gradili igrališta. Pola časa fizičkog vaspitanja bio je fizički rad sa ašovima, lopatama, motikama, a druga polovina po izboru – fudbal, košarka", kaže nastavnik fizičkog Zdravko Aničić.

"Naše drugarice Srbobranke, bile su bolje obučene. Posle pola godine direktor je naredio da svi imamo uniforme", seća se bokeljka Jelka Škoblaj Simović iz Vrbasa.

Iz godine u godinu brojno stanje se smanjuje, ali sećanja ne blede, a pogotovo ona začinjena nestašlucima.

"Bio je neki profesor Jojkić koji je umeo da se okomi na mene rečima – ti da se prodaješ na izložbi ludih, jer sam se šišao do glave, postigao bi visoku cenu. Ti, mani tebe. Ja sam ga imitirao pa me je malo ostavio na miru jer je znao da ću ga ismevati", seća se akademski slikar Svetozar Kaćanski – Batuka.

I bez interneta ljubav se i tada rađala preko pisama koja su premošćavala prostore čak i između Srbobrana u Bačkoj i Finiksa u Arizoni.

"Bil je u Finiksu radio sa jednim Srbobrancem. Kada je ovaj došao da poseti mamu i sestru sedeli smo zajedno i on mi je rekao da ima jednog dasu u Finiksu koji je slobodan i da će me upoznati. Iako sam odbila on je Bilu dao moju adresu pa sam tako dobila prvo pismo. Odgovorila sam tek nakon šest meseci ali da nemam kade da se dopisujem. Međutim, Bil je bio uporan i nakon četiri godine dopisivanja, venčali smo se", priča nam Dušanka Atanacković Parks.

Prvima su se, prigodnim programom zahvalili sadašnji maturanti. Zajedništvo nekadašnjih đaka, sazdano pre više od pet decenija, još jednom je potvrđeno mađarskim, srpskim, vojvođanskim pesmama, uz koje su mnogi i zaigrali prkoseći vremenu i nostalgiji za umrlim drugovima i profesorima.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...