Izvor: Magyar Szó, 30.Jan.2015, 08:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Skupa sreća
Poslovna klima Srbije je već u ekspozeu premijera, Aleksandra Vučića, bila jedna od najvažnijih tema. Tokom više od tri sata, koliko je trajao ekspoze u parlamentu, mogli smo u detalje da se informišemo na koji način vlada želi Srbiju da učini privlačnijom za strane investiture. U vremenu koje je od tada prošlo, predstavnici vlade nisu propustili ni jednu priliku da, prilikom inostranih putovanja ili primanja stranih delegacija u Beogradu, svojim partnerima govore o odličnim uslovima >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << koji ih čekaju u Srbiji. Da li je država na ovom planu uspela nešto postići razgovarali smo sa novinarem lista „Novi Magazin“, privrednim analitičarem, Mišom Brkićem.
- Šta je vlada učinila u proteklih više od pola godine za poboljšanje privredne klime?
– Od ekspozea premijera do danas je doneto više sistemskih zakona za poboljšanje privredne klime, koji omogućavaju opštu reformu sistema. Radi se o Zakonu o radu, Zakonu o privatizaciji, Zakonu o stečaju, Zakonu o uređenju prostora i Zakonu o izgradnji. Nažalost, pokazalo se da sve to nije dovoljno da bi se klima značajno promenila i da u zemlju dođe znatno više investitora nego što ih je došlo do sada. Više međunarodnih institucija je napravilo analize iz kojih se vidi da Srbija nije država povoljna za ulaganja. Nedavno donešen Zakon o uređenju prostora, koji predviđa skraćivanje vremena za izdavanje dozvola za izgradnju, može delom doprineti poboljšanju situacije, ali je za strance u Srbiji korupcija i dalje prva stvar na listi koje zastrašuju i odbijaju potencijalne investitore.
- Šta bi vlada trebala da uradi da bi povećala interesovanje inostranih firmi prema Srbiji?
– Prvenstveno bih pomenuo izmenu zakona koji se odnose na poslovanje inostranih firmu u Srbiji. Trebalo bi pojednostaviti proces pod kojim ove firme mogu svoju zaradu izneti iz zemlje. Znam, naravno, da se sada vodi kampanja protiv svih banaka i firmi iz inostranstva koje su zaradile nešto u Srbiji i koje ovu dobit žele izneti u matičnu državu. Svugde u svetu je potpuno normalno da se dobit ostvarena u jednoj državi želi preusmeriti u matičnu državu, protiv toga se nigde niko ne buni. Trebalo bi se dosta uraditi i na polju poreske politike. Vlada sve to zna, čula su se i obećanja da će se zaokružiti reforma poreskog sistema. Obrazovni sistem takođe otežava dolazak inostranih formi; nemamo dovoljno stručno obrazovanih radnika koji bi se mogli zaposliti u proizvodnji. Mi imamo menadžere, stručnjake za odnose sa javnošću, ali strane firme koje se bave proizvodnjom, nemaju potrebe za tom vrstom radne snage, oni traže radnike. Ključno je i pitanje pravne sigurnosti, a uređenje te sfere i dalje ne odgovara zahtevima. Kada govorim o pravnoj sigurnosti, mislim prvenstveno na pravo na vlasništvo i na sigurnost prava proizašlog iz ugovora. Često se dešava da izvršna vlast ima prioritet u rešavanju sporova ugovornih strana, umesto da to pravo ima sudska vlast. Iz toga biznismeni izvlače zaključak da njihova vlasnička i ugovorna prava nemaju zaštitu pravosudnih organa. To je svako mogao da vidi; aktuelni ministri misle da su svemoćni i da mogu da rade šta god hoće. Mislim da većina članova vlade još uvek ne razume šta ministarska funkcija znači, kakvi su zadaci ministra i šta znači podela vlasti. Sve to deluje zastrašujuće za inostrane investitore.
- Da li postoji šansa da se ove godine izvrši neka investicija koja bi zaposlila više stotina ili čak hiljadu radnika u državi?
– Hiljadu je već mnogo. Od najavljenih investicija bih pomenuo samo smederevačku Železaru; većinu deonica ove firme želi da kupi američki „Esmark“. Ako se ovaj posao zaista sklopi to će značiti očuvanje čak 5.000 radnih mesta. Bilo je reči i o tome da će firma iz Finske kupiti „FAP“ iz Priboja, što bi značilo da 700 radnika ove fabrike može sačuvati svoje radno mesto, a kasnije bi se još toliko i zaposlilo. Suština liberalnog privrednog modela i slobodnog tržišta se zaista krije u inostranim investicijama. Istovremeno ne smemo zaboraviti ni jedan drugi segment; u zemlji treba stvoriti klimu da više stotina hiljada građana Srbije počne da živi od samozapošljavanja. Treba omogućiti da oni koji nemaju posao ili koji su nezadovoljni postojećim radnim mestom, uz pomoć ulaganja svoje ušteđevine počnu da privređuju zapošljavajući tako sebe i još ponekog člana svoje porodice. Treba da prođe još mnogo vremena da se to ostvari, a trenutno se vidi baš suprotan proces. Privatnici dižu ruke od biznisa jer misle da Srbija nije odgovarajuća zemlja za privatnike. Znači, kada vlada analizira poslovnu klimu, ne bi smela da misli isključivo na inostrane investitore; ova klima treba da pomogne i ljudima sa poslovnim duhom u Srbiji da počnu sa samozapošljavanjem.
- Kako ocenjujete sve što se desilo sa smederevskom Železarom?
– „Esmark“ ima velikog iskustva na polju teške industrije. Realno je nadati se da će biti sposoban održati rad u Železari. Istovremeno, kao što smo se uverili, pregovori između „Esmarka“ i vlade idu jako teško. Ispostavilo se da je „Esmark“ prvenstveno hteo kupiti samo deo smederevske firme, istina većinski deo, ali je želeo da 20 posto vlasništva ostane u rukama države. Želeli su to pre svega zbog činjenice što ne misle da je Srbija sigurna zemlja i da mogu bilo kada, ako se pojave teškoće u proizvodnji, da se obrate državi. Sličan je i odnos između vlade i „Etihad Airwaysa“, mada je vlada dugo pokušavala da ubedi javnost da se u slučaju privatizacije JAT-a radi o odličnom poslu. I zaista je bio odličan posao, dok se nije ispostavilo da srpska država prihode više državnih firmi preliva u „Air Serbiu“. Nakon toga se ispostavilo i da je u privatizacionom sporazumu Srbija, kao većinski vlasnik, sebe obavezala da finansira uspešno poslovanje firme „Air Serbia“. Verovatno je slično rešenje hteo da postigne i „Esmark“; da ako u nekom trenutku stvari krenu loše, da država pruži neku vrstu pomoći, što bi mogla biti novčana ili neka druga vrsta pomoći. Ubeđen sam da se oko toga vodi cenjkanje. Istovremeno ne smemo zaboraviti da pregovore kontroliše jedan veoma ozbiljan supervizor, Evropska Unija. Srbija se naime prema EU obavezala da od 1. ferbuara više neće pružati pomoć železnoj industriji. Srbija bi možda bez razmišljanja i prihvatila zahteve „Esmarka“, ali to ne može zbog obaveza prema Uniji.
- Šta mislite o saradnji Srbije sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima?
- Prema mom mišljenju najkasnije za nekoliko meseci će da se vidi da li se Emirati i njegove firme mogu gledati kao ozbiljni investitori, jer arapska firma koja želi da kupi više poljoprivrednih zadruga treba ovih dana da kaže nešto konkretno o svojim namerama. Navodno će i prestolonaslednik Emirata uskoro stići u Srbiju i onda će se valjda videti i šta je sa projektom „Beograd na vodi“.
Na primeru NIS-a, Zastave i Air Serbia smo videli da su ugovori između srpske vlade i investitora tajni, i da se detalji otkrivaju tek nakon nekog vremena. Da li je to uobičajena praksa u svetu?
– U drugim delovima sveta tajni su samo oni dokumenti i ugovori koji se tiču sigurnosti date države, na privrednom polju tajnovitost nije praksa, a i ne može biti. Što se tiče prodaje NIS-a „Gazpromu“ taj je posao najeklatantniji primer da se vidi koliko su štetni tajni međudržavni ugovori. Isto pokazuju međudržavni ugovori Srbije i Emirata o osnivanju nove srpske nacionalne kompanije za let. Bilo bi mnogo bolje ako bi vlada prestala da praksom pokušaja sklapanja tajnih međudržavnih ugovora pokuša da usreći ljude. Ovako nikada nećemo biti srećni jer se na kraju uvek ispostavi da za ove tajne međudržavne ugovore građani plaćaju najveći ceh.
Koliko je interesovanje prema preduzećima koji se prestrukturiraju?
– Početni entuzijazam vlade i ministara je vidno smanjen. Na početku procesa su još i pokušali uveriti javnost da će zainteresovani da se takmiče za ova preduzeća. Lista domaćih i inostranih firmi zainteresovanih za kupovinu je prilično kratka, a ja znam za samo nekoliko ozbiljnih potencijalnih partnera. Najznačajnije su one inostrane firme koje su zainteresovane za srpsku proizvodnju traktora. Ali za većinu firmi koje su pod prestrukturiranjem se interesuju samo pravna lica bez ikakvog stvarnog kapitala i iskustva. Znam nešto i o inostranim firmama koje su osnovane samo nekoliko nedelja pre raspisivanja tendera za prodaju određenog srpskog preduzeća. Poneke od ovih firmi su najavila kupovinu više od sto firmi koje se reorganizuju i baš zbog toga sam ubeđen da se u ceo proces mora hitno uključiti i odbor za zaustavljanje pranja novca.
