Izvor: Blic, 06.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Sin se ogazdio pa oca zaposlio
Od kako sam završio srednju mašinsku školu nema šta nisam radio. Za deset godina promenio sam desetak poslodavaca, a u radnu knjižicu upisano mi je samo dva i po meseca radnog staža - kaže Stevo Kostić koji je pre godinu i po dana uz pomoć Nacionalne službe zapošljavanja otvorio sopstvenu radnju za prodaju i servis računara i nije se pokajao.
U međuvremenu je proširio delatnost na vođenje poslovnih knjiga i od prvog januara ove godine u radni odnos primio je rođenog oca >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Mišu kome svakog meseca isplaćuje platu od 37.000 dinara u bruto iznosu, a njemu šta ostane. Stevo tvrdi da mu ostane jedva za podmirivanje najosnovnih životnih potreba jer su troškovi radnje visoki i mesečno iznose oko 20.000 dinara kad plati kiriju, porez, struju, vodu smeće...
- Ušao sam u program samozapošljavanja koji potpomaže Nacionalna služba zapošljavanja i za pokretanje sopstvenog biznisa dobio sam 130.000 dinara. Poštujući ugovor koji sam potpisao s Nacionalnom službom zaposlio sam svog oca, koji je takođe bio nezaposlen i on je kao invalid povukao još 80.000 dinara, što je takođe uloženo u radnju. Ja svakog meseca prikazujem birou rada da sam isplatio platu za radnika zajedno sa svim doprinosima jer mi država godinu dana vraća 80 odsto njegove plate - navodi Stevo. On dodaje da se nije pokajao što je ušao u program, iako u prvih devet meseci nije imao nikakve zarade i jedva je sastavljao kraj s krajem.
- Pokrenuti sopstveni biznis veoma je odgovoran posao, treba razraditi radnju, ulagati u robu, a banke za kredit traže učešće od 20 do 30 odsto sa astronomskim kamatama na dug, što nije isplativo - kaže Stevo, ali se ipak ne žali jer smatra da će tek na sledećem koraku, kad bude počeo da radi sa većim firmama, uloženo početi da se vraća. Onda će moći da razmišlja o boljoj lokaciji jer ova na kojoj radi „Iks Pro" u Biznis centru stambenog naselja Brigadir Ristić nije na najprometnijem mestu. Otac Mišo nema primedbi na poslodavca. On dodaje da bi velika stvar za njihov biznis bilo ulaganje u reklamu i marketing i da bi godišnje trebalo da ulože najmanje 120.000 dinara, što oni nemaju.
- Ovako male radnje mogu da uspeju jedino ako se radi u okviru porodice - ističe Mišo koji iza sebe takođe ima bogatu radnu biografiju i u državnoj službi i kod privatnika koji su otvarali i zatvarali radnje.
Služba zapošljavanja u Zrenjaninu u toku prošle godine sklopila je stotinu ugovora o samozapošljavanju, a na ovaj način zaposlilo se 108 radnika. Među ovim malim firmama ima dosta uslužnih i zanatskih delatnosti, od molerskih, građevinskih, frizerskih do proizvodnih usluga kao što je proizvodnja čarapa i ukrasnih sveća.
Prema rečima Aleksandre Štrbac, zadužene za odnose s javnošću, za program samozapošljavanja najviše interesovanja bilo je 2005. godine, kada se javilo 700 nezaposlenih da uzme pare i vrati karton.
- Prošle godine ukupno se javilo 200 nezaposlenih, a polovina njih je ugovor i sklopila. Otvoreno je sedam ortačkih firmi u kojima su se zaposlila po dva radnika. Ti ljudi su iskoristili mogućnost udruživanja sredstava da bi legalizovali neki svoj već razrađeni posao, najčešće građevinske ili ugostiteljske struke. Ima mnogo zainteresovanih za program, ali kada malo razmisle, odustanu i više se ne pojave jer pokrenuti sopstveni biznis nije nimalo jednostavno - navodi Aleksandra Štrbac.
