Izvor: Blic, 23.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Seo za klavir zbog Šopena
Hoću da budem jedan od najboljih pijanista i svestan sam da je ispred mene dugačak i težak put. Moram potpuno da se posvetim tome i ne oklevam - bez lažne skromnosti priča za „Blic" Aleksandar Đermanović (16), u pripremi za koncert koji večeras ima u Sinagogi.
Samouveren je i kad kaže da se ranije bojao da će postati „osrednji pijanista", ali da sada takav strah nema. Napred ga vuče želja da sazna što više, pa je tako prošle godine razbijao glavu oko stvari >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << koje je trebalo da uči ove, ali nije odustao i na kraju je i uspeo.
Upornost se isplati jer je prvi put za klavijaturu seo tek sa 10 godina, a već sa 16 godina je postao laureat Srbije.
- Doživeo sam ovacije na republičkom takmičenju, a jedan od kolega mi je prišao i rekao: „Ej, brate, stvarno si me oduševio" i to me oborilo s nogu - priznaje Aleksandar.
- Sam sam počeo da sviram na sintisajzeru koji mi je kupio tata jer sam slomio metalofon. Onda sam krenuo na privatne časove klavira, a tek sa 11 godina sam upisao muzičku školu. Sad treba dosta da nadoknadim, ali što se mora nije teško - kaže bez dvoumljenja Aleksandar.
Prvo što je svirao na sintisajzeru je Mocartov „Turski marš" i „Za Elizu", te Betovenovu „Mesečevu sonatu". To su tada bili njegovi hitovi.
- Ne sećam se kako sam uopšte čuo te kompozicije, ali se sećam da sam na kaseti čuo deo Šopenove „Poloneze" i zbog nje počeo da sviram klavir. Ukus mi se malo promenio, sad najviše volim da sviram „Karminu buranu" Karla Orfa jer ima moć, volim Rahmanjinova, Skrjabina i Ravela, a za svoju dušu sviram Šopenove koncerte. Volim da slušam fenomenalnog pijanistu Ivu Pogorelića, ali i Vladimira Aškenazija koji me svaki put impresionira. Znam da sam daleko od njih, ali osećam da smo blizu po razmišljanju - dodaje on.
Već neko vreme istrajno vežba jer se priprema za takmičenje koje se organizuje u okviru Memorijala „Isidor Bajić", a održaće se sledeće godine.
- Tehniku moram da savladam u potpunosti, a na to dolazi talenat koji je, u stvari, samo nijansa. Preko nedelje vežbam kako stignem, ali subotom i nedeljom vežbam minimum po osam sati. Ne tera me niko, već želja da što pre shvatim i saznam, jer kad nešto nije kako treba, imam osećaj kao da me neko bode prstom bez prestanka. Istina je da od vežbanja znaju i prsti da prokrvare, naročito pred takmičenje. To boli samo tako, ali to je žrtva za uspeh - iskren je Aleksandar.
Đermanović će sledeće godine upisati i Akademiju iako je sada na trećoj godini MŠ „Isidor Bajić". Nažalost, kako kaže, iako bi voleo da ostane, ne vidi sebe u Srbiji jer su loši uslovi za rad i napredovanje.
Pijanino za jedan evro
Dugo je vežbao samo u školi, dok mu predstavništvo kompanije „Wendl i Lung" nije ustupilo pijanino na korišćenje za simboličan jedan evro mesečno. Pijanino nisu mogli da unesu u stan, pa je sad kod bake gde i vežba.
- Kad smo hteli da ga unesemo u naš stan, majstori su nam rekli: „Što nisi izabrao harmoniku" - kaže kroz smeh Aleksandar Đermanović.
