Izvor: Magyar Szó, 15.Jul.2015, 12:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ružičasti atentat
Pre nego što i jednu reč napišem o domaćem odjeku napada koji je pretrpeo Aleksandar Vučić u Srebrenici, o reakacijam na licu mesta, mislim da bi bilo dobro da unapred napomenem: bilo koji napad protiv premijera bilo koje države na svetu je za svaku osudu, nosi ozbiljne političke posledice i mora da se detaljno istraži, a napadači da se primerno kazne. Nisam siguran da bi na osnovu misli koje slede ovo moglo da se pročita i zbog toga smatram važnim ovo o čemu ću pisati.
Činjenica >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << je da je srebrenička poseta premijera Srbije bila značajna odluka. Ne zbog toga što je srpski premijer otišao na lice mesta genocida, nego zbog činjenice da je tamo otišao Aleksandar Vučić. Ranije je to mesto posetio bivši šef države Boris Tadić, ali ta poseta ipak nije imala toliki značaj jer u Tadićevoj političkoj prošlosti nije bila senka koja se može vezivati za ratno huškanje, koja bi od danas naglašeno propagirane politike pomirenja toliko odudarala kao što je to slučaj kod sadašnjeg premijera. Zbog toga je Vučićeva poseta bila „veliko putovanje“ i zbog toga je svet zahtevao da srpski premijer dokaže svoju odlučnost klanjanjem pred srebreničkim žrtvama, što se i desilo. Rečenice zapisane u knjigu žalosti govore za sebe: odslikavaju poštenje prema žrtvama koje već niko i ništa ne može povratiti nakon besmislenog rata, a nose poruku mira. Vučić se poklonio žrtvama, a vodio je i kratak razgovor sa jednom od srebreničkih majki. Nakon toga je poletela kamenica koja se obila o glavu premijera i koja je naterala na beg predstavnike srpske delegacije. Nakon toga je pokrenuta domaća propagandna mašinerija, medijska borba za glasove i popularnost.
Kao što to biva, premijer je u situaciji koja imalo odudara od svakodnevnice sazvao vanrednu sednicu vlade, a nakon toga i vandrednu konferenciju za štampu. To je već bilo dovoljno da TV Pink, koja se slobodno može nazvati naprednjačkom televizijom ,prekine uobičajen popodnevni trač-program i da počne emitovanje vanrednih vesti stalno ponavljajući iste informacije, slike, izjave za štampu koje su bile na raspolaganju. Mogli su se u studio pozvati svi naprednjački političari, analitičari bliski naprednjacima, da svi redom izgovore isto, da još mnogo puta ponove „iz sopstvenog ugla“ šta se tačno desilo, o kolikom je napadu konkretno reč i kakve će to rezultate doneti i da li će Srbija menjati svoju regionalnu politiku. Najveći zadatak je međutim bio taj da se premijer predstavi kao žrtva, istovremeno kao pobednik u celoj situaciji, da se prikaže kao osoba koja je ranjiva kao i svako drugi, ali da istovremeno bude i heroj koji se prihvatio skoro nemogućeg zadatka, kao svojevremeno u mećavi kod Feketića kad je spašavao i koga je trebalo, i koga nije. „Znao je unapred“, „nije mogao noćas da spava“, „imao je neki osećaj“, „imali smo informacije da se nešto sprema“, „mi smo upozorili premijera, ali je on ipak otišao“ - govorili su gosti na televiziji. A ako ovakve i stotine sličnih reakcijea stižu od najviših državnih zvaničnika, i ako ove izjave dobiju potporu od strane „stručnjaka“, onda neće biti teško i od jedne kamenice napraviti pokušaj ubistva. Sve to u cilju uspeha, željom da se odgovori očekivanjima, skupljanju glasova i popularnosti. Subotnji karneval sa ciljem stranačke propagande. Već smo bili svedoci ovakvih pokušaja. Za vreme poplava su trajale danima. To su sati kampanje koje se objašnjavaju profesionalizmom. Sad smo imali sreću da vidimo kraće izdanje. Žalosno je što se i ovakvi slučajevi iskorišćavaju u jednom jedinom cilju: da se vlast još više koncentriše i ojača.
Prepričavanje događaja sa elementima zavere je bilo prisutno i na drugim kanalima, ali su se izveštaji sveli na vanredno izdanje dnevnika od nekoliko minuta. Ali ovakva obrada događaja ne služi cilju. Ne govori se sto puta jedno te isto, ne pojačavaju se tenzije na čijem vrhuncu ozbiljan pogled Vulina znači katarzu. Za to je bio sposoban samo jedan jedini medij sa državnom frekvencijom.
