Izvor: Magyar Szó, 21.Okt.2015, 22:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Reportaža iz sremskog blata
Već više od mesec dana, od kada je Mađarska zatvorila mađarsko-srpsku granicu, put izbeglice vodi preko Šida. Do sada je oko 100 hiljada njih prešlo granicu kod ovog mesta, tačnije, na granici između Berkasova na srpskoj i Babske na hrvatskoj strani, i između Šida i hrvatskog Tovarnika. Izbeglice su sve do sada ove granice prelazili bez problema, a čim su stigli do granice odmah su mogli da nastave svoj put. No, Mađarska je zatvorila zelenu granicu i između Mađarske i Hrvatske. Od tada >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << Hrvati su prinuđeni da izbeglice prevoze na slovenačku granicu. Slovenačka vlada je Hrvatskoj prvo poručila da će prihvatiti izbeglice, ali je u međuvremenu preinačila svoju odluku i na različite načine postavljala barijere pred egzodusom, pokrećući istovremeno domino-efekat.
Granica je na tri i po kilometara od skretanja prema Šidu i Berkasovu. Autobusi koji prevoze izbeglice su do pre nekoliko dana išli sve do granice. To danas već ne čine, naime, na vrhu brega, od mase ljudi, ne bi se mogli okrenuti. Nekoliko dana putnike istovaruju na početku puta odakle u većim ili manjim grupama pešice idu do granice. Danas nema taksija, ali su prethodnog dana skoro preplavili put. Za jednu vožnju traže od 20 do 30 evra, što znači 5 do 6 evra po putniku.
Jutro je i duva hladan vetar. Na lice mesta stižemo istovremeno sa jednim autobusem iz kojeg izlaze ljudi izmučeni dugim putem. Jedna humanitarna organizacija je parkirala svoj kombi, ljudima u redu dele vodu i voće, a deca dobijaju plišane mede.
Pored autobusa, na hladnom asfaltu jedna majka previja svoje dete. Nije mi jasno zbog čega to nije uradila u autobusu gde je barem toplo. Dete plače, ali ga brzo oblače.
Autobusom su stigli i mladi. Kažu da beže iz Sirije i koga god da pitam svi nameravaju da odu u Norvešku.
- Volimo hladnoću, zbog toga idemo tamo – šali se jedan od njih. Jedva je napunio dvadeset godina i dosta mu je rata, neimaštine i gladi. Računa na lepšu i bolju budućnost.
Gore, na granici se teško može parkirati. Pored puta smeju samo džipovi, jer iz blata samo ta vozila mogu da se istrgnu.
U okolini stoje vikendice, sa ograđenim dvorištima, voćnjacima. Sve do sada su bili netaknuti.
- Prošle noći su provalili u više vikendica – kaže jedan od vlasnika koji nije hteo da mu spomenemo ime. - Nisu provalili da bi išta odneli, nego da se ugreju, da osuše prokislu odeću. I ja sam prihvatio porodicu sa više dece. Koža jedne od devojčica je bila plava, ne samo od hladnoće, nego i od palica hrvatskih policajaca. Rekao sam im da ću pozvati lekara, ali nisu hteli. Odmorili su se, zagrejali i u zoru se pozdravili. Bili su veoma zahvalni. Ne znam šta je s njima, ne znam da li su uspeli preći granicu. Inače, ja sam javio ljudima iz Crvenog krsta da bih rado primio na nekoliko sati po koju porodicu, ali su mi rekli da se to ne sme, da se nikad ne zna kakve su namere onih koje primam u kuću, možda je i terorista među njima. Pravo da vam kažem, ni jedan od mojih gostiju nije izgledao kao terorista, i ma kako da gledam ove nesrećnike, ne čine mi se teroristima. Ali mogu da zamislim, da će sve one nedaće kroz koje prolaze učiniti nekog od njih teroristom.
Deo puta do hrvatske granice, do rampe zauzimaju kontejneri i šatori humanitarnih organizacija. Onima kojima je potrebna, pruža se lekarska pomoć, drugima se nudi hrana, topli čaj, a opet drugi na arapskom ili engleskom daju informacije.
Stojeći usred blata i mene su oslovila dva mladića, Tamir i Bahšhar iz Sirije. I oni žele u Norvešku, samo ne znaju koji put vodi tamo. Da li onaj gde se oko hiljadu ljudi gura, ili onaj koji se dugo prostire? Sigurno znam da regularno mogu proći samo onim putem gde se ljudi, koje hrvatski specijalci pokušavaju zadržati, guraju. Oni se u manjim grupama puštaju preko granice. Ovi ljudi su veoma nervozni, povremeno čak i besno zahtevaju da ih puste. Među njima je mnogo male dece. Čudim se da u velikoj masi ljudi ne gube svest. Jedan od predstavnika UNHCR-a uspeva da izmoli od hrvatskog policajca da preko reda pusti dve tri žene i nekoliko dece. Masa glasno negoduje, viču nešto na arapskom, verovatno ukazuju da tu ima još dece da se i ona trebaju pustiti preko reda.
Tamir i Bahšhar neće da pređu u Hrvatsku na punktu gde masa skoro davi ljude. Pokazuju prema dugom redu.
- Da li je taj put prohodan?
Pitam jednog od policajaca, koji odgovara preko volje, ali na kraju kaže da je u tom pravcu zelena granica, tamo se ne može preći jer su njegove kolege preprečile put i da će se svako morati vratiti.
- Naravno, mogu da lutaju duž granice oko trideset kilometara, ali tu je granica jako krivudava i lako se može dogoditi da se nakon višesatnog pešačenja opet nađu u Srbiji.
Dvojicu mladića nije usrećio odgovor, još se premišljaju, ali na kraju ipak kreću put zelene granice.
- Probaćemo, pa neka bude šta bude.
Kasnije sam čuo da je nekoliko stotina njih uspelo u svojoj nameri - bili su brži od policije i prešli su u Hrvatsku. Možda su i Tamir i Bahšhar uspeli preći. Ne znam da li su oni bolje prošli, jer ako sve bude u redu, moraće deset kilometara da pešače do Opatovaca, a može se desiti, ako krenu prema istoku, da će se vratiti u Srbiju. Oni koji nestrpljivo dočekaju da ih puste preko graničnog prelaza, mogu put nastaviti autobusom.
Što se mene tiče, mislim da nikad neću saznati ko će stići do cilja, od svih ovih ljudi koje sam sreo, i kome će se na kraju san ostvariti.
Siguran sam da, sa mnom zajedno, svi želimo da uspemo u nameri da izađemo iz ovog ogromnog blata.
