Izvor: Magyar Szó, 03.Okt.2015, 19:19 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pustara baš i nije tako pusta
U Pokrajinskom zavodu za zaštitu prirode (Novi Sad, Radnička 20/a) sam nakon otvaranja izložbe „Tradicionalno stočarstvo i biodiverzitet u Panonskoj niziji” imao prilike da razgovaram sa Klarom Sabadoš, načelnicom odeljenja zavoda i sa Žoltom Molnarem, savetnikom Centra za ekološka istraživanja Mađarske akademije nauka.
Zajedno sa vojvođanskim kolegama smo uz pomoć umetničkih prirodnih fotografija predstavili ravna staništa pustarskih predela prirodnog porekla >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << iz Karpatskog basena koji su jedinstveni na celoj teritoriji Evropske Unije. Treba da se zna da su naša ravna staništa sasvim posebna jer u Zapadnoj Evropi, u Francuskoj i u Nemačkoj podjednako možemo da vidimo lepe zelene pašnjake u ravničarskim predelima, ali ovi pašnjaci zapravo i ne liče na travnate pustare koje karakterišu naše predele. Pašnjaci su u Zapadnoj Evropi nastali sekundarno, nakon seče šuma i neuporedivo su mlađi od naših travnatih površina.
Nakon detaljnih istraživanja postalo je sasvim sigurno da se mađarska pustara, odnosno ravničarski deo slatine u Karpatskom basenu nije formirala pre hiljadu godine, nego pre deset hiljada godine, a negde čak i ranije. Ako je to tako, a dokazano je da jeste, onda te slatine pripadaju najstarijim tipovima vegetacije u Srednjoj Evropi.
Ovo prirodno nasleđe želimo da očuvamo i za buduće generacije. Kada smo se prihvatili ovog lepog, ali teškog zadatka, postavilo se pitanje kako se pored današnje intenzivne poljoprivrede i stočarstva mogu najefikasnije sačuvati naši pašnjaci koji predstavljaju neprocenjivo prirodno bogatstvo.
Shvatili smo da ne treba da učinimo ništa drugo samo ono što su naši preci činili tokom svog iskustva starog vekovima na polju tradicionalnog stočarstva, sa ispašom i košenjem. U 21. veku smo došli pred izazov da moramo da adaptiramo najstarije stvari u cilju budućnosti. Botaničari i zaštitnici životne sredine moraju da uče od pastira, a pastiri od botaničara i zaštitnika životne sredine. Jedan današnji pastir mora da zna šta sve može da koristi i danas od znanja svojih predaka na prirodnoj zaštićenoj teritoriji. A sa druge strane mora da zna i šta je endemična biljka i da ptice selice zimuju u Africi.
- Želim da predstavim svoga „profesora” pastira Lasla Fabijana starog 46 godina: sa njim sam uspeo da provedem više od trideset dana na terenu razgovarajući o biljkama i životinjama, o ispaši i o zaštiti prirode. Pastirstvo je nauka, od starih pastira mora da se uči. Kako je jedan drugi stari pastir rekao: ne treba de se čuva tradicija, nego stoka. Tradicija treba da se poštuje.
U celoj Evropi bi se moglo napraviti mnoštvo izložbi, koje bi pričale o važnosti ispaše iz ugla zaštite prirodne okoline, ali sa na malo mesta sve to može ispričati, pokazati uz pomoć izložbe fotografija na taj način da u ambijentu bude i pastir, to znanje koje je potrebno za zaštitu prirode. Primer za to koliko o svemu ovome mislimo ozbiljno jeste da prošlost u cilju budućnosti treba spojiti u sadašnjosti. Kinesko i severnoameričko ekološko društvo pokrenulo je stručni časopis o zdravlju ekosistema. U ovom naučnom listu će se uskoro objaviti članak napisan o pastiru.
U Zapadnoj Evropi ljudi iz gradova pokušavaju da pronađu znanje koje je u glavama naših pastira, koje su nasledili sa kolena na koleno i koje su sačuvali sve do današnjih dana. Izložba pod nazivom „Tradicionalno stočarstvo i biodiverzitet u Panonskoj niziji” u Novom Sadu je u prvoj liniji zaštite prirode Evrope. Mi ovde, u srednjeistočnoj Evropi posedujemo mogućnost koju je Zapadna Evropa već izgubila, a zemlje istočno od naše još nisu otkrile. Mađarska i Vojvodina su u posebnoj poziciji i po evropskim merilima -kaže ekolog Žolt Molnar.
U vezi sa ovom temom, Klara Sabadoš je još izjavila:
- Mi Vojvođani, na žalost, ne vrednujemo u dovoljnoj meri istorijske pustare. Svakodnevno smo svedoci da postojeće pustare, pašnjake hoće po svaku cenu da pošumljavaju ako već ne mogu da ih obrađuju, uzoru i zasade nešto što bi donelo i neke koristi od zemljišta ocenjenog kao bezvredno. Ista je situacija i sa trskarama i ritovima, na koje gledaju samo kao stecište komaraca koje se trebaju spaliti.
Nismo svesni, u javnu svest još uvek nije prodrlo da su ovi pašnjaci za koje mislimo da su bezvredni, zapravo ogromna biološka vrednost. Malo je država u Evropi na čijoj teritoriji još uvek postoje ovakva područja.
U poređenju sa mađarskim kolegama zaostali smo skoro dvadeset godina na polju proučavanja pašnjaka. Na sreću, već nekoliko godina u vezi smo sa Centrom za ekološka istraživanja Mađarske Akademije Nauka, razmenjujemo iskustva i rezultate naučnih istraživanja, što umnogome pomaže formulisanje ciljeva zaštite prirodne sredine.
Mađarske kolege imaju više iskustva i u tome kako se mogu u javnosti prikazati prirodna bogatstva na koje bi se trebalo obratiti više pažnje odnosno zbog čega se treba ovim vrednostima baviti. Znaju kako se može dokazati da umesto stvaranja ribnjaka više vredi održati tradicionalno stočarstvo na ovakvim teritorijama.
Ljudi se još uvek plaše kad se na nekoj teritoriji pojavimo, mi kao zaštitnici prirode. Boje se da nakon što se neka teritorija proglasi zaštićenom više neće moći da kose, da puštaju stoku na ispašu i da će od zaštite prirode imati samo štete. To nije tako, mađarski primeri dokazuju da je zaštita prirode efikasna samo u saradnji sa gazdinstvima i da zaštita prirode ne može da ostane bez vekovima sakupljenog znanja naših predaka – rekla je Klara Sabadoš, načelnica odeljenja Zavoda za zaštitu prirode.
