Izvor: Blic, 10.Jun.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prodaju igračke da kupe odeću i knjige
Devetogodišnja S. poznata je svakom Novosađaninu koji je posetio kafić u poslednjih nekoliko nedelja kao odlučna i vešta prodavačica privezaka za ključeve. Uvek je u pratnji starijeg rođaka i nikada se ne upušta u duge razgovore. Iz njenih šturih odgovora može se saznati samo da živi sa mamom, koja radi dva posla, i da joj ona nikada ne uzima novac, već joj od toga kupuje garderobu, knjige i sveske za školu, i igračke. Ona je, prema podacima s terena, jedno od bar dvadesetoro dece >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u Novom Sadu koja gotovo svakodnevno prodaju sitnice i igračke ili čine usluge komšijama u zamenu za simboličnu nadoknadu.
Deca koja rade na ulici iz različitog su socijalnog miljea: nekome je to bio jedini izlaz da ne završi kao prosjak, neko pomaže roditeljima koji ionako rade po dva posla da bi ih prehranili, a neko, jednostavno, povećava džeparac i skuplja novac za bicikl. Zajedničko im je da novac nikada ne uzimaju kao poklon.
Ali, bez obzira na to, upozoravaju socijalni radnici i psiholozi, o ovakvom dečjem radu ne može se izreći sud bez detaljnog poznavanja svake pojedinačne situacije, jer linija koja razdvaja zloupotrebu od rada koji stvara dobre navike i pomaže dečjem razvoju, veoma je tanka. Samo ako dete radi svojevoljno, bez ikakve prinude, pod budnim okom dobronamernog roditelja, i to tako da mu ostaje vremena za obrazovanje, igru i odmor, može se reći da nije zloupotrebljeno.
Devojčici S. majka ne dozvoljava da radi duže od sat dnevno, i to samo u određenim kafićima.
- Kupujem priveske na pijaci i u kineskim radnjama, pa ih prodajem. Ovi obični koštaju 150 dinara, a ovi svetleći 200 dinara - odmah S. prelazi na posao, a tu tek pregovora nema: nema popusta na veću količinu, niti zbijanja šala. Jer, rečeno joj je da nipošto ne sme da se upušta u razgovore sa strancima, niti da se o bilo čemu dogovora s njima kada nije sa mamom.
Dvanaestogodišnji B. poznat je samo svojim komšijama iz jednog novosadskog naselja, jer on zarađuje upravo pomažući njima. Za naknadu od 10 dinara on iznosi smeće ili pomaže starijim komšinicama da odnesu kese sa pazarom do višeg sprata. Ponekad, za onoliko novca koliko su spremne da mu daju, bakama iz komšiluka svakog dana donosi hleb i mleko. Kao i S., on je uredan, ispeglan i lepo vaspitan. Počeo je da radi kada mu je zatrebalo za ekskurziju.
- Suprug je bolestan i kada je došla na red ekskurzija, mi smo se našli u strašnom problemu. Strašno je kada razmišljaš o tome na koji način da izdvojiš 50 evra jer je toliko koštala ekskurzija. Koliko god da je mlad, sin je osetio u kakvoj je situaciji, i jednog jutra se pojavio sa idejom da iznosi smeće. Teško smo se pomirili s tim i u početku smo mu branili. Ali, kada smo videli da ga ne odbijaju ljudi, već da im je to simpatično i da on ne gubi na danu, već je počeo čak i da shvata šta znači zarađivati, dopustili smo mu - teška srca pristala je na razgovor njegova majka, ali pod uslovom da se nigde ne otkrije njihov identitet.
Upravo dobronamerna roditeljska kontrola, jedan je od preduslova koji će mališane koji rade izdvojiti od zlostavljanih, onih koji su uključeni u piramidalnu naplatu parkinga ili u prosjačenje. Jer, da bi dečji rad bio dobar za njihov razvoj i da im ne bi štetio, on mora da ispunjava i neke preduslove.
I u Centru za socijalni rad napominju da, ukoliko se na detetu vidi da nije zanemareno ili zlostavljano i da rad ne ostavlja štetne posledice, ne postoji nijedan prepreka koja bi osporila njihovo pravo da steknu radne navike ili pomognu porodici.
Nema prepreke ako roditelji vode računa
- U zapadnim zemljama odavno je uobičajeno da deca potpomažu kućni budžet. Nekada je, istina, teško povući liniju između zloupotrebe i rada, ali ako je rad kontrolisan roditeljskom brigom, dobrim uslovima za razvoj i zdravlje, ako je ostavljeno vremena potrebnog za odmor i igru, prepreke nema. Tada čak rad može da pomaže razvoju deteta, jer se kroz igru, kako zapravo u ovim situacijama doživljavaju svoj rad, uče vrednosti novca - kaže dečji psiholog Ibolja Gera, ali napominje da roditelji moraju voditi računa i o bezbednosti dece.
Ne prosim, nego pevam!
Posetiocima kafića u centru dobro je poznat i dečak koji nekoliko večeri u nedelji obilazi stolove nudeći Novosađanima ono što najbolje zna: pesmu. Za sto dinara izvešće bilo šta sa repertoara, ali novac nikada neće prihvatiti ako nešto ne otpeva.
- Neću pare ako nećeš da pevam. Ja ne prosim! - ponosno kaže dečak i odlazi od stola.
