Izvor: Magyar Szó, 21.Nov.2015, 20:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potrebno je koherentno i konsekventno obrazovanje
„Možemo govoriti o tome šta je uzrok teškoćama zemalja u regionu: možemo govoriti o ratu, o privrednim teškoćama, o kriminalu, korupciji, ali mislim da najteže probleme stvara to što smo izgubili osnove etike na svim poljima života” – naglasila je na početku našeg razgovora Lin Montgomeri, koja je još tokom devedesetih godina stigla na Balkan kao supruga Vilijama Montgomerija, bivšeg ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Beogradu. Njen suprug je bio u izaslanstvu u više >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << balkanskih zemalja. U Srbiji je bio ambasador početkom dvehiljaditih godina. Lin Montgomeri je američka supruga britanskog porekla, majka troje dece koja je zbog svog humanitarnog rada, širokog spektra kontakata i temperamenta često bila u fokusu medija. Proteklih godina bila je redovan profesor, docent na brojnim univerzitetima u Srbiji i Hrvatskoj, radila je i kao dekan, a sada je potpredsednica škole Cotrugli Business School, koja posluje na čitavom Balkanu. Sa Lin Montgomeri smo razgovarali prvenstveno o privrednim mogućnostima, nedostacima i budućnosti regije, odnosno Srbije.
- Pored toliko fakulteta ekonomskog profila u sadašnjoj privrednoj situaciji, kakva je uloga Vaše biznis-škole?
– Ova regija je veoma složena u smislu privredne sfere, gde teško preživljava privreda, javna sfera i privatna sfera. Živimo u složenom, turbulentnom vremenu. Ali pored tolikih privrednih visokoškolskih institucija, biznis-škola je našla svoje mesto jer nudi kvalitet. Uprkos turbulentnim vremenima, ako ljudi imaju malo para koje mogu potrošiti na obrazovanje, onda traže kvalitet. Istina, u regiji je život težak, ljudi se guše u dugovima da bi preživeli, ali ipak prepoznaju kvalitet. Mi imamo BMA akreditaciju, koju u svetu ima samo nekoliko obrazovnih institucija. Kod nas je jezik obrazovanja isključivo engleski, imamo profesore sa izuzetnim znanjem, tako da je naša škola izrasla u najveću u Jugoistočnoj Evropi.
- Prema Vašem iskustvu, nakon BMA-obrazovanja, da li studenti svoje znanje koristie u Srbiji ili u nekoj razvijenijoj zemlji?
– To je dobro pitanje. Tokom studija se pojavljuju razne situacije. Deo naših studenata i pre započinjanja studija radi za velike zapadne firme. Oni najčešće prepoznaju šta zapravo znači MBA-program. I zbog toga se obrazuju, jer znaju da im je to znanje potrebno prilikom njihovog rada, tako da i nakon studija nastavljaju rad u istim firmama. Često se dešava da osoba, nakon sticanja MBA-obrazovanja u Bugarskoj, Rumuniji, Makedoniji, Hrvatskoj ili Srbiji, postiže izuzetne rezultate tokom svoga rada, i da ga zbog toga njegovo preduzeće šalje u Nemačku, Dansku ili Englesku. Čest je slučaj da naši studenti tokom dvogodišnjeg obrazovanja menjaju radno mesto, prelaze u drugu firmu, ali često dobijaju impulse i da započnu sopstveni biznis. Mislim da na BMA-obrazovanje većina gleda kao na pasoš sa kojim može da dođe do boljeg radnog mesta.
- Mada su Vam bili bliži društveni predmeti tokom Vaših studija, nikad vam nije bila strana ni ekonomija: pre nego što ste se udali, u Velikoj Britaniji ste radili na berzi. Bili ste redovan profesor, odnosno docent, radili ste i kao dekan, a sada vodite biznis-školu. Zbog čega Vas je privlačila baš privredna grana?
– Ne znam (smeje se). Naravno, i za to postoji odgovor. Doktorirala sam filozofiju. Imam dva mastera, jedan iz antropologije, drugi iz psihologije. Nikad nisam ni pomislila da ću sebe naći baš u biznis-školi. Pre petnaest godina sam pokušala da predajem poslovnu etiku. Mislim da u ovoj zemlji, ali i u celoj regiji, izvor problema predstavlja nedostatak etike. U ovoj regiji smo izgubili osnove etike. Možemo govoriti o o tome šta je uzrok teškoćama zemalja regije: možemo govoriti o ratu, o privrednim teškoćama, o kriminalu, korupciji, ali mislim da najteže probleme stvara to što smo izgubili osnove etike na svim poljima života. Zbog toga studenti u ekonomskim obrazovnim institucijama moraju učiti i poslovnu etiku. Mislim da sam ja bila prvi profesor u regiji koja je predavala poslovnu etiku kao izborni predmet. Moju teoriju je svojevremeno odbilo više fakulteta, ali je moja karijera započela baš time. Nakon toga su me pozvali da predajem, potom sam bila na poziciji direktora, dekana. Mislim da je za razvoj privrede i drugih sfera života neophodna etika.
- Na kakvom je putu razvoj privrede Srbije, odnosno regije?
– Moram da kažem da se pokazuje potreba za korekcijom obrazovnog sistema, jer se mladi i dalje orijentišu prema Zapadu. Mislim da državno obrazovanje ne daje učenicima one sposobnosti koje su im potrebne. Pokazuje se potreba za konsekventnim i koherentnim obrazovanjem, koje uzima u obzir i planira kakve će struke biti potrebne privredi u sledećih 10-15 godina. To su radili i nakon II. svetskog rata, tačno se znalo koliko je potrebno medicinskih sestara, inženjera, profesora, lekara. Mi trenutno nismo načisto sa ovim važnim podacima, i zbog toga imamo viška u pojedinim strukama, a u drugima nedostaje obrazovne radne snage. Srbija mora da zna na šta može da računa za dvadeset godina i koje grane privrede želi da razvija.
- Šta je potrebno da bi se osnovalo ovakvo koherentno obrazovanje?
– Komunikacija. Privatni sektor i javna sfera u Srbiji moraju da komuniciraju. Uzmimo na primer Beograd, plan Beograd na vodi. Ne zna se kakva će tamo radna snaga biti potrebna, ne zna se koliko je IT-stručnjaka potrebno, koliko hotelskih menadžera, koliko konobara, koliko negovatelja… Ovaj kadar treba obrazovati. Potreban je novac, na primer, za formiranje državne zdravstvene nege. Treba se baviti ljudskim resursima. Potrebni su koherentni ogdovori. U našu školu najviše studenata stiže iz farmacije, odnosno iz IT-sektora, što za nas pokazuje da ove dve privredne grane imaju budućnost. To treba iskoristiti.
- Kakva je uloga medija u ovoj konverzaciji?
– U ovom dijalogu mediji imaju ogromnu ulogu i odgovornost. Mediji se ne mogu baviti samo tračevima, mora se voditi ozbiljan razgovor na svim medijskim prostorima, ali je najveća odgovornost na državnim rukovodiocima, koji moraju omogućiti da se ova komunikacija u medijima ostvari. Naravno, postoji mogućnost savetovanja, seminara, ali ipak su mediji ti koji na kompaktan način mogu proslediti informacije svojoj publici. Neretko roditelji tinejdžera postavljaju pitanje u koju srednju školu da upišu svoje dete i šta će to dete moći da uradi sa stečenim znanjem. To su važna pitanja, jer mladi će morati u izabranoj struci da rade barem 15-20 godina. U tome ja vidim odgovornost države: što ne daje jasnu sliku kakvi su stručnjaci potrebni privredi. Tako mladi, nakon završetka studija ne dobijaju posao, država proizvodi socijalne slučajeve, nezaposlene, nezadovoljne, ljute mlade ljude.
- Na Balkan ste stigli tokom devedesetih. U čemu se vidi promena raspoloženja ljudi?
– U Bugarskoj sam prvi put bila tokom osamdesetih, pa sam se u devedesetim vratila. Danas, 2015. godine moram da kažem da je situacija potpuno drugačija nego pre 20-30 godina. Jugoslaviju ne možemo porediti sa ostalim komunističkim državama. Jugoslavija je bila drugačija, bila je slobodna, moglo se putovati, ljudi su dobro živeli. U Bugarskoj je bilo veoma teško ostvariti veze sa ljudima, bili su zatvoreni. Mi smo već zaboravili kako su ljudi živeli za vreme komunizma. Ali se to ne sme zaboraviti kada gledamo njihov razvoj. Ako danas čovek prošeta Beogradom, Savamalom ili Dorćolom, sve je živo, otvoreni su restorani, postoje umetničke galerije, prodavnice, kafići, ulice su pune života. Srbi su veoma inovativni, puni života, stvari rade sa strašću. U njima ima želje da urade nešto. Ista energija se izgubila već i van Beograda. Privreda je odumrla i to je ostavilo pečat na raspoloženju ljudi. Na Srbiju gledam sa optimizmom, ali se mora mnogo toga uraditi da stvari legnu na svoje mesto.
- Dolazite iz razvijene zemlje, živeli ste prvo u Velikoj Britaniji, potom u Americi. Šta vas je dirnulo u ovoj regiji?
– Tu se najviše osećam potpunom. Uvek sam se želela baviti obrazovanjem, to sam mogla raditi i u Engelskoj. Ali je ovde izazov, moja predavanja su raznolika, a na fakultetu se uvek dešava nešto. Mnogo volim da radim sa svojim srpskim kolegama, naravno i sa hrvatskim. I volim buran život; jednog dana sam u Beogradu, drugog u Budimpešti, trećeg u Banja Luci. Ovo stalno putovanje me održava mladom. Volim strast ljudi. Bilo bi mi dosadno kada bih morala da se vratim u SAD. Srpski narod zaslužuje bolje, bolje od toga što mu nude mediji. Dok ja imam pristup inostranoj štampi, veći deo stanovništva Srbije čita samo žutu štampu. To me brine i plaši.
- Uspešna žena ste postali bez obzira na patrijahalnu sredinu. Kako mogu žene doprineti razvoju države i privrede u Srbiji?
– U Hrvatskoj su žene u boljem položaju, i na polju politike i na polju privrede. U Srbiji je doduše situacija gora, ali se menja. I nigde drugde se ne osećam tako jaka kao tu povremeno. Jaka je dominacija muškaraca, ali ipak postoje ministarke, odlične, uspešne žene koje mogu poslužiti kao model i, mada sporo, ali se oseća napredak i na polju ostvarivanja žena. Cilj je da muškarci ne prepoznaju ženstvenost nego znanje u ženi, da prizaju njenu samostalnost.
- Kako ste uspeli da izađete iz senke svoga muža?
– Imala sam 35 godina kada mi je muž postao ambasador. Moj muž je bio veoma uspešan. Odgajali smo troje dece u jednoj divnoj zgradi u Sofiji. Svako nam je čestitao, govorio kako imamo lep život. A ja sam samo ćutala; od svega toga ništa nije bila moja zasluga, sve je postigao moj muž. Jednom sam prilikom priznala mom mužu da sam ljubomorna na njega, da on gradi svoju karijeru, a mene oslovljavaju kao gospođa ambasadorka. Ja nisam bila samo to. Muž me je ohrabrivao da učinim nešto. Tada sam odlučila da nastavim svoje studije, pored diplomatskog života, humanitarnog rada i odgajanja dece, i da počnem da predajem. Kada je moj muž otišao u penziju, ja sam doktorirala i počela predavati. Prijatelji su mislili da sam poludela, ali sam ja tada započela svoju karijeru. Nije bilo lako, politička situacija u Beogradu je bila sve složenija, grad je bio pun napetosti, mnogo smo radili, ali sam ja ipak nastavila. I, eto, sad sam na vrhuncu svoje karijere.
