Izvor: Magyar Szó, 24.Jan.2016, 17:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponovo pomor ptica grabljivica
Tokom prošlog vikenda je u kanjiškom ataru, u blizini nasipa Tise, iz pravca puta, koji vodi na most prema Novom Kneževcu i Adorjanu, pored jednog mesta gde se hrane divlje životinje nađeno nekoliko uginulih mišara.
- U nedelju pre podne sam šetao psa, išao sam nasipom prema Adorjanu, kada je pas odjednom potrčao prema hranilištu u blizini. Njegovo ponašanje je ukazivalo da je našao nešto neobično. Kada sam se približio primetio sam prvo četiri uginula mišara. Pored hranilišta >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << sam video srneću džigericu, koja je bila posuta nekim ružičastim prahom. Kada sam video tela ptica u grču i ružičasti prah, došao sam do zaključka da je neko namerno postavio držigericu posutu sa Furadanom, otrovom jednako smrtonosnim i za životinje i za ljude. Prizor je bio užasavajući – pričao je mladić koji je pronašao otrovane mišare, a koji nas je zamolio da mu ime ne objavljujemo.
Nažalost, mediji su još ranije objavili vest o sramnom činu, o trovanju mišara, pre nego što su nadležne službe, policija i inspektor za očuvanje životne sredine izvršili uviđaj na licu mesta. Kao što je pokrajinski inspektor za očuvanje životne sredine, Zlata Pavlović, rekla, u ovakvim se situacijama prvo treba izvestiti policija i pokrajinski inspektorat. Nadležnost lokalnih inspektora za zaštitu životne okoline redukovan je na zagađivanje vazduha.
Istraga tragičnog i sramnog čina izvodi se sa uključivanjem policije. Dok su oni stigli na lice mesta, počinilac je već odneo nekoliko beživotnih tela mišara, ali kao što smo nezvanično saznali, nadležni su uspeli pronaći dovoljno tragova i dokaza da uđu u trag počinioca. Ugrožavanje prirodnih vrednosti je od izuzetnog značaja, a ubijanje zaštićenih vrsta ptica nije samo neki prekršaj, već krivično delo koje se goni.
Nažalost, gorka iskustva iz proteklih godina govore da je još uvek mnogo onih koji iz nekih, za zdrav razum neshvatljivih razloga, posežu za nekim ubitačnim otrovom da bi ubili životinju ili pticu, koje su po njihovom mišljenju štetočine. Otrovanu džigericu postavljenu pored hranilišta za divljač su sigurno postavili za neku četvoronožnu životinju, lisicu ili šakala. Nije tajna da skoro u svakom lovačkom društvu mogu da se nađu samoprozvane ubice štetočina, koji postavljaju otrovanu hranu kao što je gore opisano da bi ubili grabljivce koji desetkuju divljač. Pravi lovac uvek čuva prirodu i nikad ne poseže za takvim zabranjenim metodama, jer zna da time čini samo još veću štetu u prirodi.
Javnost nikada ne sazna o brojnim slučajevima trovanja, sem u slučaju da čovek, ljubitelj prirode, nekada i naiđe na otrovanu pticu ili divlju životinju te prijavi slučaj, ali većina ih ipak ostaje prikrivena. Nažalost, slučaj ubijanja divljih životinja je mnogo češći nego što mislimo.
FURADAN I DALJE UBIJA
Furadan, koji se do nedavno koristio u poljoprivredi, i koji je već drugu godinu zabranjen, jedan je od najopasnijih otrova. Jedna jedina kap ovog otrova, koji sadrži karbofuran, može za nekoliko minuta da ubije čak i konja. I našim poljoprivrednim proizvođačima je jasno u kolikoj meri je ova materija opasna, ali većina još uvek ima nagomilane zalihe ovog otrova, a nema čak ni organizovane akcije za sakupljanje preostalih zaliha ovog otrova. Još i danas se vidi u ataru, prilikom setve prolećnog kukuruza ili suncokreta, kako se u domaći sastavljenoj mešalici od gvozdenog bureta postavljenoj na kraju parcele seme meša sa Furadanom. Ma koliko su oprezno rukovali ovom materijom, mnogo poljoprivrednika se otrovalo ili obolelo „od nečega”.
Otrovano seme, rasuto na kraju parcele, na površini zemlje najbrže pronalaze ptice. Eklatantni primer je masovan pomor ždralova od pre dve godine u ataru Čoke, kada je 19 ždralova uginulo od kukuruza koji je posut Furadanom. Zakupac poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini, od oko sto hektara, je kukuruz pomešao sa većom količinom otrova, deo zrna je ostalo na površini zemlje, a ždralovi koji su pojeli zrnje su u teškim mukama uginuli na licu mesta. Ime zakupca je poznato, zvanična laboratorijska analiza uginulih ptica je izvršena, a slučaj je pred zrenjaninskim sudom. O krajnjem ishodu postupka još uvek ne možemo da izvestimo čitaoce.
Bilo je dosta slučajeva trovanja u Vojvodini u skorije vreme: početkom januara je ornitolog Nenad Spremo u blizini Apatina pronašao orla koji je pokazivao znakove trovanja i koji više nije mogao da leti. Na sreću, ova ptica je na vreme dospela u dobre ruke, te su je u palićkom Zoološkom vrtu lečili, a i sada se nalazi tamo. Nažalost, okolina Apatina je jedan od „centara” trovanja orlova. Tokom protekle dve godine pronađeno je 11 uginulih orlova, koji su žrtve trovanja. Ali, žrtve trovanja postaju i brojni mišari, kao i druge ptice grabljivice. Nenad je u decembru spasao dva otrovana mišara, koji se takođe leče na Paliću, a ima nade da će se zajedno sa orlom na proleće moći vratiti u prirodu. Nažalost, ovakvi srećni ishodi spašavanja veoma retki, obično se pronalaze samo tela uginulih ptica, a nekad čak ni to.
Poslednji mađarski polihistor, odličan poznavalac prirode, znalački istraživač brojnih životinja, insekata, riba i ptica, Oto Herman, je već pre više od sto godina izrekao još uvek važeću tvrdnju, a to je da nema štetnih ili korisnih životinja, samo potrebnih, koje su potrebne da bi izvršile svoje zadatke koje je za njih odredila Priroda sama. Ali postoje neodgovorni i glupi ljudi koji ovu jednostavnu istinu ne mogu da shvate čak ni u 21. veku, a dotle, nažalost, ne možemo govoriti ni o kakvom uspešnom očuvanju prirode.
