Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 18.Mar.2018, 06:52 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političari na internetu i društvenim mrežama
Internet je u Srbiji postao sredstvo političke komunikacije. Vrlo uspešno može zameniti tradicionalna sredstva u političkoj komunikaciji, kao što su: štampani mediji, televizija, radio, plakati, flajeri, lični kontakti pa i masovna okupljanja simpatizera i članova određene partije. Sve ovo mogu nadomestiti veb sajtovi, video klipovi i društvene mreže. Prednost interneta u odnosu na tradicionalna sredstva političke komunikacije je u interaktivnosti sa korisnicima, većoj količini informacija, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << bržoj i boljoj umreženosti ali i manjim troškovima, bržoj i efikasnijoj mobilizaciji, povećanju pluralizma i decentralizaciji koju omogućava umreženost pre svega putem društvenih mreža.
Glavni razlog zašto političari u Srbiji, pa i u svetu, ipak ne koriste internet u punoj meri tokom izbornih kampanja, niti na njega gledaju kao na sveobuhvatan savremeni mediji, koji definitivno preuzima primat nad tradicionalnim medijima, jeste u njihovom elitističkom poimanju politike i višestranačja.
Internet je ipak dvosmeran medij. To znači da političar može svojim potencijalnim biračima izneti određene stavove ali i da oni mogu te stavove kritikovati. Interaktivnost smanjuje mogućnost umanjivanja i marginalizovanja nepoželjnih sadržaja, izjava, događaja, što posledično vodi ka urušavanju autoriteta političara.
Stoga iako su domaći političari prisutni na internetu, pre svega na društvenim mrežama, oni se trude da sačuvaju oreol svog autoriteta. To ih neminovno vodi političkom elitizmu. Dakle iako imaju mogućnost većeg uticaja na glasačko telo, iz bojazni od istog tog glasačkog tela njihov nastup na internetu je sveden na minimum učešća.
Učešće političara u političkoj komunikaciji na društvenim mrežama se svodi na plasiranje već unapred smišljenih fraza ili eventualno povremene odgovore na prozivke drugih javnih ličnosti, koje ne moraju biti političari ali čiji je uticaj na javno mnjenje nesporan.
Ukoliko političari na društvenim mrežama, naiđu na nezgodna pitanja ili oštrog retoričara kome nisu sposobni parirati, uvek postoji dugme za BLOK. Naravno, nisu svi učesnici na društvenim mrežama ni pristojni, ni vešti retoričari, niti podjednako obrazovani. Nikoga ozbiljnog neće iznenaditi ili začuditi blokiranje nekog hejtera ili prostaka. Problem je što domaći političari blokiraju one učesnike na društvenim mrežama na čija pitanja nemaju odgovor ili ne žele da ga daju. Njihova bojazan od gubitka autoriteta je glavna prepreka za ozbiljne debate sa neistomišljenicima, što zapravo govori o njima samima kao izuzetno nesposobnim govornicima ili pak lošim političarima sa lošim programima. No pre svega često blokiranje neistomišnjenika zapravo najčešće govori o njihovoj otuđenosti od građana i umišljenom elitizmu.
Stoga većina političara radije preferira jednosmerne medije, kao što su radio, štampani mediji ili televizija. Insistiranje na nekakvoj slobodi medija u eri interneta je više parodija nego realan problem. Realno svim političarima je danas putem interneta omogućeno da dospeju praktično do većine glasača. Nije dakle problem u slobodi ili neslobodi medija već u nesposobnosti dobrog dela političara da prezentuju bez straha sebe i svoje stavove putem interneta.
Govoriti u eri interneta o neslobodi medija je kao u eri parobroda govoriti o potrebi većeg broja brodova na jedra. Ova anahrona postavka je naročito smešna kada se ima u vidu da je većina medija u Srbiji u privatnom vlasništvu.
Stoga su najuspešnije političke kampanje na internetu vezane pre svega za grasrots (Grassroots) etos – iz baze ili iz korena. Inicijative koje dolaze iz baze, odnosno spontane inicijative građana, sa najnižih nivoa političkog sistema, ili prosto što bi se reklo "iz mase". Tipičan primer uspešne grasrots inicijative je Beli Preletačević, čiji su rezultati samo zahvaljujući internetu fascinantni. Sa 300 000 osvojenih glasova i minimalnim ulaganjima u kampanju, Luka Maksimović je porazio daleko "ozbiljnije" političke protivnike koji su uložili ogromne novce i ostvarili beznačajne rezultate.
Takođe pokret "Ne davimo Beograd" je jedan od primera grasrots inicijative koja je zahvaljujući internetu postigla dobre rezultate, ali bez prepoznatljivog lidera i lokalno orijentisana nema ozbiljniju perspektivu.
Budućnost politike na internetu je svakako u grasrots inicijativama. To je ujedno budućnost i politike u Srbiji. Pokreti koji nastaju spontano ili "sponatno" na internetu i koji okupljaju pre svega omladinu koja je željna promena i koja ima energiju da iznese jednu predizbornu kampanju, iako većina učesnika se prvi put sreće sa izbornim procesom, svakako uliva više nade glasačima od recikliranih političara koji ne žele dvosmernu komunikaciju, koji se kriju iza oreola političke nedodirljivosti i kukaju na neslobodu medija.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
