Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 25.Dec.2015, 11:46 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poglavlje 4 - zemljo moja, moja li si?
Pošto su u više navrata u tome sprečeni, vojvođanski poljoprivrednici su se u četvrtak, 24. decembra, konačno dokopali republičkog parlamenta. Istina, nisu bili u traktorima kako su prvobitno nameravali, ali nekako su ipak uspeli da onima koji sede u poslaničkim klupama kažu šta imaju o predlogu novog Zakona o poljoprivrednom zemljištu.
Silne su primedbe na taj zakon stigle ne samo od poljoprivrednika, a sve se prvenstveno svode na odredbu po kojoj će jedan zakupac ubuduće >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << moći da na tri decenije zakupi 30 odsto zemljšta u državnom vlasništvu. Tako će na teritoriji svake opštine, ovaj ili onaj tajkun moći da drži skoro trećinu raspoložive "poljoprivredne teritorije", što bitno smanjuje šanse manjih proizvođača ne samo u konkurenciji za zakup, već i na tržištu - onaj ko je dovoljno bogat i moćan da zakupi i obradi toliku zemlju, biće u stanju i da svojim proizvodima utiče na cenu konačnih proizvoda.
Pritom, zahvaljujući manjkavostima zakona, taj isti zakupac (i monopolista u najavi) moći će da iza sebe ostavi pustoš, jer mu nije propisano da mora da održava plodnost zemljišta, što stvara dodatne probleme i u daljoj budućnosti.
Iako se u kontekstu aktuelnog protesta ne pominju pregovori s Evropskom unijom, čitava ta stvar ima itekako veze s pregovaračkim poglavljima, pre svega onim s rednim brojem 4, koje se odnosi na slobodan promet kapitala.
U okviru ovog poglavlja prihvataju se pravne tekovine EU koje garantuju zabranu svih ograničenja u kretanju kapitala i plaćanja, omogućavajući vrlo konkretne i "opipljive" stvari: direktna ulaganja unutar država članica, u državama van Unije, ulaganja u nekretnine, otvaranje računa u inostranstvu, podizanje kredita u svim državama EU, itd. Između ostalog, garantovana je i ravnopravnost u kupovini nekretnina na teritorijama van matičnih država, što u prevodu znači da svako ima pravo da kupi nekretninu, pa i poljoprivredno zemljište, u bilo kojoj državi EU.
Uz činjenicu da se već pomenutim novim zakonom predviđa i pravo stranaca na 30-ogodišnji zakup, jasno je da će pretnju manjim proizvođačima u budućnosti predstavljati ne samo domaći tajkuni, već i moćni investitori koji dolaze "spolja": ne samo oni koji zakupljuju, nego i oni koji će moći da kupe. Pritom, pravo kupovine zemljišta neće morati da čeka trenutak ulaska Srbije u EU, pa čak ni trenutak zatvaranja Poglavlja 4.
Naime, već od septembra 2017. i početka pune primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju, stranci će steći pravo na kupovinu svih nepokretnosti, što znači i poljoprivrednog zemljšta.
Sve ovo, naravno, ne mora da bude dugoročno loše. Ukoliko se pametno isplanira i promišljeno reguliše, prodaja zemlje strancima - baš kao i dugoročni zakup - mogla bi da pospeši udruživanje manjih proizvođača ili njihovo veće jedinstvo, kao i da smanji broj neobrađenih i zapuštenih hektara.
S druge strane, ako se prodaja i zakup realizuju onako kako se to trenutno radi (bez ikakve konsultacije s poljoprivrednicima, bez ikakvog obzira prema njihovim poteškoćama), to bi zaista moglo da bude pogubno za individualne proizvođače, za kupce, pa i za kompletnu srpsku privredu. Jer, tu nisu u pitanju samo hiljade ljudi, već hiljade porodica, hiljade radnih mesta i hiljade poljoprivrednih domaćinstava za koja neće biti "mesta pod Suncem".
U tom smislu, primer Hrvatske mogao bi biti vrlo poučan i našim zakonodavcima, ali i našim pregovaračkim timovima u Briselu. Koristeći mogućnost država da tokom pregovora izbore privremena izuzeća i tako zaštite sopstvene interese, Hrvatska je uspela da ugovori privremenu zabranu prodaje svog poljoprivrednog zemljišta državljanima iz drugih država-članica. Zabrana se odnosi na period od sedam godina od datuma pristupanja EU, s mogućnošću produžetka od još tri godine.
U međuvremenu, kako bi sprečila "domišljate" građane da na vreme kupe i kasnije strancima za velike pare prodaju zemljište, Hrvatska je zabranila i prodaju poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu.
Sudeći po ponašanju ovdašnje vlasti prema poljoprivrednicima, teško je od nje očekivati da će i u pregovore o pravu kupovine zemljišta ući išta pametnije i promišljenije nego što je ušla u priču o Zakonu o poljoprivredi.
Prava je sreća što do otvaranja Poglavlja 4 ima verovatno još mnogo vremena za "promenu pravca". Još nije kasno, ali uskoro će biti.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta Privredne reforme iznad svega Radio-televizije Vojvodine.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
