Izvor: Magyar Szó, 08.Maj.2015, 21:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Podli metodi i neznanje
Aniko Hejnrih Muškinja: „Sa nezavisnim institucijama je „problem“ što otkrivaju dvoličnost političkih aktera“
- Čime objašnjavate to što su opozicioni poslanici u pokrajinskom parlamentu sa takvom žestinom primili Vaš izveštaj?
– Dozvolite da primetim da se najviše komentara odnosilo na uvodni deo izveštaja, odnosno na uvodnu reč pokrajinskog zaštitnika građana-ombudsmana. Pretpostavljam da većina poslanika koja je diskutovala, nije ni pročitala ceo >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << izveštaj. Nažalost, poslanici i nakon 13 godina postojanja ove institucije veruju da Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman Skupštini podnosi izveštaj o svom radu, što niti je tačno, niti je to cilj sačinjavanja izveštaja ombudsmana. Izveštaj ombudsmana, svuda u svetu, pa i kod nas, govori o radu organa uprave i onih koji vrše javna ovlašćenja. U APV, dakle, on se odnosi na rad pokrajinskih organa uprave i organa uprave u lokalnim sredinama iz kojih poslanici dolaze.
Iz nekog razloga, RTV nije prenosila deo sednice nakon predstavljanja izveštaja, neposredno nakon otvaranja rasprave. Prvi se kritički izjasnio jedan od poslanika grupe SPS-PUPS-JS, između ostalog ističući da je izveštaj preopširan, te da bi trebalo u celom tekstu koristiti pun naziv institucije, te da nisam smela u uvodnoj reči da komentarišem i kritikujem odluku Ustavnog suda, da su konstatacije u uvodnoj reči političke i paušalne. Nakon toga, isto je ponovio i jedan od poslanika DSS-a, iskoristivši pripadajuće vreme da se obrati meni direktno, izuzetno povišenim tonom, tvrdeći da su neosnovane konstatacije iz uvodnog dela izveštaja da je stanje ljudskih prava nezadovoljavajuće, da su građani izgubili poverenje u državu, i njene organe, da je prisutna korupcija, cenzura i autocenzura. Nakon toga, za reč se javilo još nekoliko poslanika SNS-a, te su se između ostalog čule i reči da pisanjem o incidentima nakon fudbalske utakmice Srbija - Albanija, sam Pokrajinski zaštitnik građana-ombudsman izaziva međunacionalnu netrpeljivost. Zanimljivo je i to da je većina diskutanata izjavila da neće podržati izveštaj, iako takva obaveza i ne postoji. Skupština o izveštaju ombudsmana, naime, samo raspravlja, ali se on ne usvaja, što bi do sada već poslanici morali znati. Rekla bih da su opozicioni poslanici želeli da žestokim verbalnim napadom prikriju činjenicu da izvestaj nisu pročitali u celini, kao i da pokažu svojim kolegama sa republičkog nivoa da u kritici ombudsmana nikako ne zaostaju za njima.
- Na sednici ste izjavili da je postalo moderno napadati zaštitnike ljudskih prava. Čime objašnjavate ovu pojavu?
– To da je napad na ombudsmane postao moda, rekla sam u mom obraćanju poslanicima, koji su tražili reč, i zamerila im na krajnje nepristojnom obraćanju. Dakle, problem sa nezavisnim telima jeste u tome što se preko njih, pre ili kasnije, razotkriva dvojnost političkih aktera. Deklarativno, svi su za to da se takva tela osnivaju, jer se preko njih dokazuje privrženost Evropi, njenom sistemu vrednosti i institucionalnom sklopu koji se, evo, u slučaju institucije ombudsmana već više od dva veka, dokazuje i potvrđuje u praksi. Međutim, kada takve institucije počnu da se bave svojim poslom, to onda nailazi na otpore i razne opstrukcije. Nijedna vlast ne voli kontrolu. Svaka principijelna odbrana i svako dosledno zastupanje ljudskih prava na kraju dovodi do nesporazuma, sukoba, napada i optužbi razne vrste. Videli ste i sami da je deo retorike koja je upotrebljavana u napadima na zaštitnika građana Republike Srbije korišćena i u slučaju pokrajinskog ombudsmana. Napali su nas da smo napisali čist politički pamflet. Tako nešto može izgovoriti samo neko ko naš izveštaj nije čitao.
- Kako komentarišete hajku protiv republičkog ombudsmana Sašu Jankovića?
– Jednim delom sam vam već odgovorila na ovo pitanje. Želela bih samo da vam skrenem pažnju da je u slučaju napada na Sašu Jakovića primenjena jedna perfidna strategija, koja me, usput rečeno, navodi na zaključak da ovaj napad nije slučajan, nego je pažljivo pripreman. U javnosti je više puta ponovljeno, a to nije bilo moguće ne primetiti, da se ne napada institucija republičkog zaštitnika građana, čak ni čelnik te institucije, nego građanin Saša Janković, kao da je tako nešto moguće. No, time su se želele postići dve stvari. Prvo, u moralnom pogledu, potpuno ocrniti Sašu Jankovića, dovesti u pitanje i osporiti mu svaki integritet i učiniti ga nedostojnim funkcije zaštitnika građana. Drugo, obezbediti sebi odstupnicu od prigovora i kritika, naročito onih koje bi mogle doći i dolaze od strane međunarodnih organizacija i njihovih predstavnika. Zašto baš njih? Zato što ovde vlast reaguje samo na pritiske koji dolaze od strane međunarodne zajednice. Ili da to kažem drugačije - samo na pritiske onoga ko je moćniji i jači od nje.
- Vi funkciju pokrajinskog ombudsmana obavljate od 2010. godine. Kako se menjao odnos prema instituciji zaštitnika ljudskih prava u proteklom periodu?
– Političari sa republičkog nivoa ne propuštaju priliku da diskredituju pokrajinske organe, kao i da značaj pokrajinske autonomije sadržajno istanje i suze što je više moguće, dovodeći u pitanje nadležnosti pokrajinskih organa i rezultate njihovog rada. Tako u svesti građanja stvaraju sliku o besmislenosti autonomije i postojanja pokrajinskih organa. U svemu tome se zaboravlja se da je Pokrajinski ombudsman samostalni i nezavisni organ, da on nije nikakva podružnica republičkog zaštitnika građana, nikakav njegov servis, istureno odeljenje, niti organizaciona jedinica i slično. Naposletku, zaboravlja se da je Pokrajinska skupštinska odluka o Pokrajinskom ombudsmanu bila prvi pravni akt kojim se u Srbiji ustanovljava organ ove vrste. Vrhunac je da je Ustavni sud, kada je donosio odluku o Statutu Vojvodine, smanjio nadležnosti Pokrajinskog ombudsmana, previđajući, odnosno zanemarujući to da, kao prvo, pokrajinski ombudsman nije organ uprave, niti vrši nadležnosti po pravilima upravnog postupka, i da pravila upravnog postupka o nadležnosti, u ovom slučaju se ne mogu primenjivati.
- Kako ocenjujete ostvarenje građanskih i radničkih prava trenutno?
– Ljudska prava se ne ostvaruju u socijalno izolovanom prostoru. U izveštaju smo lepo ukazali na činioce koji utiču na ostvarivanje ljudskih prava. U stanju dugotrajne ekonomske krize najviše se krše socio-ekonomska prava, ali i neka druga. Veliki broj nezaposlenih, na primer, omogućuje poslodavcima da, ignorišući zakonske obaveze, krše prava zaposlenih, iliti da ne uplaćuju doprinose, a da isplaćuju zaradu manju od garantovanog minimuma, jer se lako dolazi do jeftine radne snage, a inspekcije ignorišu prijave građana i izbegavaju kontrole. S druge strane, stalno siromašenje i nepostojanje službe pravne pomoći svima u jedinicama lokalne samouprave, čine pravdu za sve veći broj građana sve manje dostižnom. Da iskoristim ovu priliku i ponovo podsetim na činjenicu da je u Vojvodini mogućnost dobijanja pravne pomoći građanima obezbeđena samo u 28 od 45 jedinica lokalne samouprave. U većini JLS pravna pomoć postoji samo u vidu davanja pravnih saveta, a u malom broju u vidu sastavljanja pismenih dokumenata i pisanja podnesaka. Zastupanje kao oblik pravne pomoći obezbeđeno je u zanemarljivom broju opština, odnosno gradova.
Ne možemo govoriti o napretku, jer se prava zaposlenih sužavaju. Ne možemo reći da je Zakon o radu dobar. Postoji ogromna rezervna armija rada, što, samo po sebi, vrši pritisak na zaposlene i prisiljava ih da pristanu na sve lošije uslove rada. To, s druge strane, i baš zahvaljujući rezervnoj armiji rada, omogućuje poslodavcima da ignorišu svoje obaveze i krše prava zaposlenih. Ove pojave, onda, prati i jedna vrsta ideološkog pravdanja da je sve to nužno u uslovima tranzicije, da tako funkcioniše tržišna privreda, i slično. Zaposleni su izloženi samovolji poslodavaca. Inspekcije su nedovoljno jake da obuhvate kontrolom sve poslodavce. Ne radi se ovde samo o Inspekciji rada. Pored radnopravnih problema, zaposlene muče i posledice neuplaćenih doprinosa, neisplaćene zarade, a to bi bilo u nadležnosti Poreske uprave. Stalno se upoređuju plate u javnom sektoru i zarade u privatnom sektoru, ali se zaboravlja da se ogroman broj privatnih posodavaca enormno bogati na račun svojih zaposlenih, isplaćujući im minimalne zarade i neuplaćujući doprinose za socijalno osiguranje.
