Izvor: Blic, 28.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pank i tajni odlasci u crkvu
Osamdesete godine u Novom Sadu bile su vreme bunta. Slušao se pank, kafići su se stidljivo otvarali, a izlazak u grad je u stvari bio odlazak u bioskop. Pank je tada bio neodvojivi deo urbane kulture i svi su ga slušali, a stalno je bilo i svirki. Bilo je to i vreme odmeravanja i otkrivanja novog.
- Tada smo se stalno odmeravali i nije nikakvo čudo da je pank našao plodno tle u Novom Sadu, a sada ništa. Sve je ušuškano u „Velikog brata" i folkoteke. Sve je postalo isto, nema >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << urbanog duha jer je opasan, potencijalno „štetan", donosi nešto drugačije i novo - priča za „Blic" glumac Srpskog narodnog pozorišta Radoje Čupić.
Nekada je bioskopska sala Kulturnog centra bila kultno mesto i sve se vrtelo oko nje. Posle odgledanog filma društvo bi otišlo na unapred poznato mesto i raspravljalo o filmovima, njihovom značaju. I sad je to jedno od retkih mesta gde se mogu pogledati filmovi koji nisu na repertoaru ostalih bioskopa.
- Bilo je zanimljivo gledati tuču za karte za Bergmanove filmove. To danas verovatno nikom ne pada na pamet da gleda, sem retkih zaljubljenika koji ih još gledaju u mraku svojih soba - seća se Čupić.
Bioskopi su bili i mesto za prve poljupce. Znalo se da se u Kulturni centar i tek otvorenu „Arenu" ide na projekcije poznatih svetskih hitova, ali mali bioskopi poput „Zvezde" (sada TC „Apolo") i „Narodnog bioskopa" (nalazio se u pasažu kod hotela „Putnik") bili su rezervisani za B produkciju i poljupce.
Danas je, kaže Čupić, Kulturni centar samo bleda senka onoga što je bio. A bilo je to i stecište mladih umetnika, najviše glumaca i reditelja zbog Pozorja mladih. Svake godine su predstavljali šta su novo uradili i tako pravili prve korake u pozorištu. Na toj sceni se proslavio i Egon Savin.
Mladi glumci, slikari, umetnici okupljali su se i oko Akademije umetnosti, najčešće u Nikolajevskoj porti. Tu su otkrivali svoju duhovnost dolazeći na bogosluženja, igrali fudbal u dvorištu, a onda i do obližnje ugostiteljske škole i restorana „Staro zdanje".
- Odlaziti u crkvu početkom osamdesetih nije bilo nimalo bezazleno. Bili smo mladi i bezbrižni pa nam niko nije zamerao, ali pamtim starije kolege koji su maskirani dolazili na bogosluženja - tvrdi Čupić.
Kafića nije bilo, pa se na piće išlo u restorane. Jovini gimnazijalci, među njima i Radoje Čupić, išli su u kafanu „Zlatna greda" ili „Šaran" koja je bila najbliža gimnaziji.
- Ni sam ne znam koliko sam špricera popio u „Šaranu" - seća se Čupić i dodaje da se u diskoteke retko išlo jer su bile van grada, a u to vreme auto je bio misaona imenica.
I tada i sada pravi duh Novog Sada treba tražiti na „Štrandu" i to uz kabinu, ligenštul, pivo, preferans i tako lagano ceo dan.
- Bili smo drski i bezobrazni. Jurcali smo po gradu, a devojke su nam bile prava preokupacija. U moje vreme rekviziti, tipa automobila, nisu bili potrebni, dovoljno je bilo da si šarmantan, duhovit i drzak i da, eventualno, imaš kabinu na Štrandu - priča Čupić.
- Žao mi je što danas ne vidimo šta, sem zabave za široke narodne mase, Novi Sad ima kvalitetno i drugačije, a što ranije nije imao? Još ima samo tri pozorišta, koliko ih je imao i sedamdesetih. Nije se pomerio ni milimetar. A i to što imamo čuvamo samo zato što je neko to osnovao pa mi sad ne možemo da ga ukinemo. Nekada je Novi Sad osnovao Maticu srpsku, a sad možemo samo da napravimo klub vlasnika noćnih klubova - zaključuje Čupić.
.jpg)
