Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Nov.2024, 01:31

POGLED SA MIŠELUKA: Zašto pišem

Od deset božijih zapovesti koje Mojsije dobija na Sinajskoj gori osam je negacija i zabrana: nemoj imati..., ne pravi..., ne uzimaj..., ne ubij, ne čini..., ne ukradi, ne svedoči, ne poželi..., a samo dve zapovesti, četvrta i peta, jesu afirmativne: sećaj se i poštuj... Zato ja u pričama gotovo isključivo govorim o sećanju i poštovanju.

Pišem o Novom Sadu u nadi da će među rečenicama bar neko naći svoj kolačić kojeg će uroniti u čaj i tog trena dobiti svoju srećnu >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << misao i unutrašnju radost. Pišem jer se ponekad osećam kao poslednji vratar jednog sveta u nestajanju.

Pisac je poput čoveka koji barata bioenergijom. Služiš samo zato da bi probudio energiju onoga naspram tebe. Jer - ništa ne možeš da mu daš, što on već nema.

Baš kao što čovek zalud putuje. Jer nigde neće pronaći ništa osim onog što već nosi u sebi (Zato je na istom mestu nekima divno a drugima nepodnošljivo loše).

Uzgred, zbog toga je meni na hodoljubljima važno koga ću sresti. Jer interpretacija utiska o mestu, ionako će biti subjektivna.

Subjektivna onoliko je to na primer bila Mira Banjac kada su je pitali seća li se svog prvog susreta sa najvećim vojvođanskim gradom?

- Sećam se da sam jako dugo putovala do Novog Sada, čitava dva dana. Voz je milio, pa smo u Staroj Pazovi jako dugo stajali... Naravno, došla sam na audiciju ne računajući da ću nešto mnogo da uradim, međutim, odigrala se jedna divna epizoda.

Završili smo ispite ali nam je rečeno da će spisak primljenih objaviti tek sutra ujutro. Sa mnom je bio Danijel Obradović– odličan glumac, kasnije je glumio u Banja Luci i Nišu – i, kako oboje nismo imali gde, celu noć smo presedeli na klupi ispred starog pozorišta, današnjeg Pozorišta mladih.

Pred zoru smo na toj klupi i zaspali. U osam ujutru izašlo je obaveštenje, potrčala sam uz stepenice i na prvom mestu liste primljenih vidim –Banjac. Na slovo A nije bilo nikoga. I tako je to krenulo.

I da ne zaboravim... Američki filozof Henri Dejvid Toro tvrdio je da je čovek bogat u srazmeri sa brojem stvari koje može da ostavi na miru.

Novi Sad i ja se tako dobro živimo, jer smo kroz vreme, a uvek kada je trebalo, jedan drugog umeli da ne diramo. Da se poštujemo u miru.

Onoliko koliko se to od stare gospode navek i očekuje.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...