Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Dec.2024, 06:25
POGLED SA MIŠELUKA: O mešanom braku, Novoj godini i Deda Mrazu
Na temu "mešanog braka" prvi put sam počeo da razmišljam davnih dana. Na jednom vikend-odlasku u zavičaj zatekao sam seljane kako nešto živo komentarišu, sve vrteći glavom u neverici. Dobio sam objašnjenje! Momak iz sela, tih dana, oženio je devojku iz susednog Radičevićeva (kog i danas mnogi radije nazivaju starim imenom - Čekerija). "Kraj tolikih naših devojaka – on se oženio u Čekeriji!" Strašno. Da se kojim slučajem, priženio u Turiji, ne bi ga ni pustili natrag u selo. >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Tada sam u praksi shvatio šta je to "mešani brak". To je ono kada umesto da, kao sav normalan svet, nađeš devojku u svom selu – odeš u tuđe!
Mislio bi da je stvarno tako, još ko zna koliko, da u zgradi u ulici Pariske komune na istom spratu sa nama nisu živeli Bora i Ester Veselinov. Dva Božića, dva zeca, čak vam i Deda Mraz dolazi u različito vreme. Ja sam svoju čizmicu za poklone stavljao kraj ulaznih vrata samo jednom, a njihova deca je nisu sklanjala po dve nedelje. Došlo je vreme za novu lekciju o mešanom braku. To je dakle "ono" kad te jedna baba pita šta ti je donela ona druga, da se nedajbože ne obruka. A ti kao kelner u punoj kafani – sve što je bilo, množiš sa dva!
Inače, o svakoj Novoj godini, baš on - Bora Veselinov, bio je naš kućni Deda Mraz... Obučen kako treba, od crvene kape do crnih čizama, 31. decembra oko osam uveče pokucao bi nam na vrata. Ja bih se prepao. Neverovatno je da sam svake godine, sve do kraja četvrtog razreda, padao na isti štos... Uz ono čuveno "o-ho-hooo" Bora, pardon Deda Mraz... objašnjavao bi mojoj mami da je čuo da tu živi jedan dobar dečak kojem je odlučio da donese poklone.
Za to vreme ja bih se zavukao između kreveta i korpe za veš... Mogućnost da se za tren preda mnom pojavi krupan uparađen muškarac, koji će tražiti da pred njim nešto odrecitujem, uvodila me je u mešavinu uzbuđenja i stidljivosti... Bilo je to kao da, evo vama sada, neko kaže: Imaš tri meseca da spremiš pesmu i koreografiju – u maju nastupaš na pesmi Evrovizije! E tako je nekako bilo i meni stisnutom između onog kreveta i korpe za veš.
Sećam se, jedne godine, usta su mi se od napetosti osušila, a srce tuklo negde posred vrata. Deda Mraz je kročio u sobu i pustio grleni glas: "O-ho-hoo... čini mi se da je ovde negde i naš Ikica. Sada će on meni da kaže jednu pesmicu, a ja ću njemu pokazati šta imam u vreći sa poklonima". To je naravno bio trenutak da se u igru umeša i mama. Uzela me je ispod ruku, onako od straha poluonesvešćenog, i naredbodavnom mimikom stavila mi do znanja da stanem pred Deda Mraza.
Instinktom košute koja beži pred lovcima, dozvao sam u svest jedino čega sam se tog trenutka prisetio. Bila je to novogodišnja pesmica koju smo naučili na pripremnoj nastavi iz nemačkog: "Aaa der vinter der ist da. Vi vir kinder lustig lahen, ven vir ajne šnemen mahen. Aaa, der vinter der ist da".
Naš komšija Bora, najpre iznenađen a ubrzo svestan da je igra otišla predaleko, te da u meni nema apsolutno nikakvog saveznika, pomilovao me je onako ubledelog i dao mi poklone kojih nisam bio ni svestan. Spas je donela tetka Estika, koja se odjednom stvorila iza naših leđa i skoro prekorno rekla Bori i mami: "Hajde pustite dete na miru. Vidite da Ikica to ne voli".
Za tili čas ušlo se u folklor. Mama je našeg Deda Mraza nudila vrućim prebrancem i hladnom prasetinom... a ja sam još dugo, nazirući svoj lik u staklu, gledao kroz prozor kako nad Novim Sadom veje sneg.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
