Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Jan.2025, 02:47
POGLED SA MIŠELUKA: Jedan tim zanavek
A savršeno se sećam i dana kada sam lično kročio u svet sporta. Bilo je to 26. marta 1972. godine. Nekako s proleća počeo sam da čitam i, ko zna zašto, od svih naslova u novinama najviše su me privlačili oni koji su se odnosili na splitski "Hajduk". Šurjak, Holcer, Jurica Jerković... Beli dresovi na mediteranskom suncu. Po kući sam proneo glas da navijam za "Hajduk".
Tatu je tešila činjenica da je sve to samo prolazni hir od nekoliko dana. On je, naime, vojsku u Mostaru >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << služio s Vujadinom Boškovim, legendom "Vojvodine". Iz istog je sela kao i Luka Malešev, jedan od boljih igrača "Vojvodine" u njenoj istoriji. Pogađate za koga je glava kuće navijala. Od sina jedinca očekivalo se da bespogovorno krene tim putem. Kad ono – "Hajduk"! Baš se namestilo da su tih dana splitski "bili" dolazili u Novi Sad na utakmicu.
Okuražen činjenicom da je "Vojvodina" u jesenjem delu prvenstva tukla "Hajduk" u gostima, tata je ponudio opkladu: "Idemo danas na utakmicu. Ako ti pobedi taj tvoj Hajduk, navijaj. Ako izgubi – nemoj više da sam te čuo"!! I tako sam tog 26. marta prvi put s tatom krenuo na stadion. Kao danas se sećam... Bila je nedelja, lep sunčan dan. A onda se nad Novim Sadom naoblačilo. Jerković dvaput, pa strašni Pero Nadoveza, pa Mićun Jovanić... "Hajduk" je demolirao "Vojvodinu" sa 5:1! Ja sam likovao, a tata je ćutao čitavog puta do kuće.
Nisam mami još stigao ni da podnesem izveštaj sa stadiona, kada se stanom zaorio urlik koji je stizao iz kupatila: "Dolazi ovamo i skidaj gaće!" Otac je sedeo na kadi a u desnoj ruci držao je crnu kožnu, kućnu papuču. Naredba je podrazumevala da otkopčam pantalone i legnem mu potrbuške na kolena. Za nešto što bi danas reagovao Centar za socijalni rad i što bi se u najmanju ruku smatralo "društveno krajnje nekorektnim", tada ne samo da nisu postojale zakonske sankcije, već se čitav događaj zvao "čvrstom rukom" u vaspitanju.
Naredni minut zamahivao je papučom na ono što se sve do puberteta zove guza i vikao u slogovima: "Ne-će se me-ni u mo-joj ku-ći ni-ko i-na-ti-ti. Ni-ko i tač-ka!" Navlačio sam u suzama gaće, svestan činjenice da je svet upravo dobio novog vojvodinaša. Mesec dana kasnije, za Uskrs, zec mi je "slučajno" doneo na poklon Vošinu zastavu, s kojom se tada na stadion ulazilo džabe. Sa tom "zekinom" zastavom mahao sam sve do kraja osnovne škole. Doživotno pamtim svoje junake: na golu Svilar, ispred njega Vujkov i Mokuš, u half-liniji Trifunović, Novoselac, Rutonjski. U navali: Lerinc, Ivezić, Nikezić, Pavković i Ličinar. Idealan tim mog detinjstva. A sve je počelo jednog marta, na kadi u kupatilu!
Ovo spartansko uvođenje u svet sporta dobilo je nastavak osam godina kasnije. Sutradan nakon što sam, kao đak, prvi put kročio u učionicu Zmaj Jovine gimnazije, prišla mi je jedna Goga i rekla: "Da li je tvoj tata igrao fudbal? Moj tata kaže da ga se seća i da je bio dobar". Kod kuće sam oca obradovao pitanjem: "Jedna moja drugarica, preziva se Ranisavljev, rodom je iz Čuruga. Kaže da te se njen otac seća dok si igrao". Usledila je replika: "Hej, pa to mora biti Giga Čvarak! Bio je onako nizak i nabijen, al’ strašno eksplozivan". Nije mi, doduše, bilo jasno, kako to čvarak može biti eksplozivan, al’ svejedno. Decenijama kasnije sreću se deca očeva koji su igrali derbi između nadaljskog "Napretka" i čuruškog "Hajduka".
U to vreme na utakmice se išlo zaprežnim kolima. Po avgustovskom suncu lenijom prema Čurugu išao je karavan od petoro kola. U prvim kolima bio je vođa puta. Zadatak mu je bio da pazi na lubenice koje su se jele na pola štrafte, usred atara kod Gospođinaca. U drugim i trećim kolima, koje su vukli beli konji, išli su igrači. U poslednja dvoja kola gurali su se navijači. U košuljama sa širokim kragnama, namirisani kolonjskim vodama koje su se čuvale za seosku slavu i utakmice "Napretka". Sirotinjske uspomene zbog kojih vredi živeti.
I onda, posle svega, nakon bosonogog udaranja krpenjače po prašnjavim seoskim ulicama, nakon bolnog sazrevanja u tuđim gradovima, dobiješ sina. A on ti saopšti – da navija za splitski "Hajduk"! Ej, pa ne ide to! Ako si na zaprežnim kolima obišao Vojvodinu, ako u njoj postoji bezbroj bostana koji su nikli od koštica koje si ti pljucnuo – onda, majku mu, navijaj za "Vojvodinu"! I eto navijam. Šta navijam! Volim.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
