Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 29.Sep.2024, 01:54
POGLED SA MIŠELUKA: Ime koje vredi upamtiti
Stari novosadski štos kaže da kada se petkom uveče, peške vraćate iz provoda, vodite računa da nikako ne idete ulicom Melhiora Erdujheljija. Naime, naziv ove ulice teško da ćete pravilno izgovoriti i trezni, a zamislite tek scenu u kojoj, mnogo „veseliji“ nego inače, pokušavate da pozovete taksi baš na ovu adresu!
Bilo bi to uzbudljivo iskustvo. A šalu na stranu, u podlozi ovog urbanog štosa, nalazi se ime više nego zanimljivog čoveka. Melhior Erdujhelji nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << samo autor prve istorije Novog Sada, najvrednije takve knjige koju do danas imamo, već i čovek koji se s mnogo razumevanja kretao kroz sve tri ondašnje velike kulturne zajednice.
Ugarski istoričari su svojevremeno njegovu „Istoriju Novog Sada“ proglasili za najbolje napisanu monografiju u državi i Erdujheljija predložili za dopisnog člana Ugarske akademije nauka.
Danas, međutim, malo koji žitelj najvećeg vojvođanskog grada zna za Erdujheljija. Jedva da postoji nekoliko kraćih zapisa o ovom zanimljvom svešteniku.
Grad kao da je zaboravio na svog i te kako zaslužnog sugrađanina. Na Erdujheljija, u gradu kome je podario neprevaziđenu monografiju, dugo bukvalno ništa nije podsećalo.
Tek pre tridesetak leta, kada je 1994. godine obeležavana stogodišnjica objavljivanja knjige, izdato je i fototipsko izdanje kojeg odavno nema u knjižarama.
Tada su gradski oci, na inicijativu Novosadskog kluba, jednu zabačenu ulicu nazvali imenom pisca. Ali ta ulica je sasvim posebna. Tačnije, deo Panonske ulice izdvojen je i nazvan po autoru gradske povesti.
Međutim, teško da postoji osoba koja je ikada imala potrebu da ode u ulicu smeštenu iza „Minakve“, paralelnu sa Futoškom, a povezuje Ilirsku s Bulevarom patrijarha Pavla. Jednostavno, u njoj nema niti jedne adrese! Bukvalno, nema kućnih brojeva.
Ako ulica i jeste prazna, život Melhiora Erdujheljija je, sasvim suprotno, bio pun ljubavi i ljudi. Rođen je 4. januara 1860. u Senti, tada Bačkoj županiji.
Nakon završene teologije, kao kapelnik radio je po manjim varošicama Bačke, a već sa 22 godine rukopoložen je za sveštenika.
Godine 1887. postavljen je za kapelana i učitelja veronauke u Novom Sadu, gde je još u Zanatskoj školi predavao srpski jezik, sve do 1894. godine, kada je otišao iz grada.
Boravio je u njemu tek sedam godina. Stvarao je u vreme kada je razvijen pokert za pisanje istorija županija i užih regija, pa se i Melhior aktivirao u Istorijskom društvu, čiji je cilj bio da se napiše povest Bačko- bodroške županije i u čijem je Godišnjaku novosadski veroučitelj redovno objavljivao priloge.
Brojni radovi i predavanja nisu ostali nezapaženi. Došao je trenutak kada je Ugarska obeležavala 1.000 godina dolaska Ugara na prostore Panonije.
U sklopu tih proslava centralni trg u Novom Sadu izgrađen je onako kako ga i danas znamo. Jedna od širih akcija bilo je i pisanje istorija važnijih gradova i pojedinih županija.
Municipalni odbor slobodne kraljevske varoši, imajući u vidu objavljene radove, juna 1892. godine predložio je da se Erdujheljiju poveri pisanje monografije grada. Gotovo je neverovatno da je vredni kapelnik pisanje završio za samo dve godine. Obimno delo se 1894. pojavilo na mađarskom jeziku, te u prevodu na srpski. Sledeće sezone objavljen je i nemački prevod.
Naš junak dane je provodio u Carskom kraljevskom ratnom arhivu Beča, Zemaljskom arhivu u Budimpešti i Arhivu slobodne kraljevske varoši Novog Sada kako bi došao do relevatnih i preciznih podataka.
U slučaju Novog Sada, razvoj grada nije bio kontinuiran i u njemu je uvek živelo više nacionalnih zajednica, što je od autora zahtevalo da nađe pravu srazmeru. Treći i najobimniji deo knjige, bavi se novim vekom, koji se ne završava određenim istorijskim događajem, već opisom života u gradu.
Obrazlažući zašto je, pogotovo u trećem delu, u dosta širem obimu obradio istoriju Srba, Erdujhelji sugrađanima ostavlja i svojevrsno zaveštanje:
"Prvo, Novi Sad je duhovno središte ugarskih Srba. Drugo, javno mnenje najmanje poznaje život i rad tog naroda i povest njegove književnosti. A mi želimo da upoznamo prošlost jedni drugih i da se međusobno razumemo. Istorija, ta magistra vitae, naučila nas je da su nam interesi zajednički, te se s predusretljivošu i bratskom ljubavi približavamo jedni drugima”, pisao je Melhior.
Nakon odlaska iz Novog Sada 1894. godine, Erdujhelji radove i nova saznanja o povesti Novog Sada prilaže u velikoj monografiji o Bačko-bodroškoj župniji Šamua Borovskog, objavljenoj 1909.
Vredni kapelnik je u to vreme, poprilično osiromašen, već napustio Sentu, Monarhiju i Evropu. Život je nastavio u Kanadi, gde se, povremeno boraveći u SAD, aktivirao u društvenom životu ugarskih emigranata.
Melhior Erdujhelji.
Naučimo bez greške ovo ime.
Preko svake nas je mere zadužio.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
