Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 14.Jul.2024, 01:43
POGLED SA MIŠELUKA: Crno-beli svet
Nedavno sam, ne znam zašto, u ruke uzeo dve razglednice starog Novog Sada. Na prvoj je očigledno da je fotograf stajao na uglu kod Matice srpske i snimao u dubinu Pašićeve. Druga je još zanimljivija. Vidi se ugao Lebarske ulice i Lovor sokaka. To su današnje Miletićeva i Nikolajevska. Obe su nastale na prelazu iz 19. u naredni vek. Kada ugledate takve snimke, po navici se prvo trudite da prepoznate deo grada u kom su nastale.
Tako vam upadne u oči da je svaki deo ondašnjih >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kuća imao mnogo precizniju ulogu nego danas. Stoga je sve nekako, čini se, neproporcionalno veliko. Prozori, ulazne kapije, fenjeri... Onda obratite pažnju na ljude. I tad se trgnete...
Kompletnu pažnju okupira vam činjenica da svi, ali baš svi ljudi na slici, gledaju pravo u objektiv. Stari fotograf je očigledno hteo da snimi samo pejzaž.
Međutim, u ono vreme fotografija je bila toliko retka da je sam čin fotografisanja izazivao neviđenu pozornost. Slučajni prolaznici, trgovci pred radnjama, deca, panduri i poštari... Ugledavši stalak s aparatom, svi oni namah su se zaustavljali kao zaleđeni.
Kao ono kad gledate film, a hoćete da trknete do kuhinje pa pritisnete dugme za pauzu.
Duž Pašićeve, ljudi obučeni kao u nekom Čaplinovom filmu, omađijani gledaju u pravcu Matice. Naprosto osećate da je u tom času vreme stalo.
Na ćošku Lebarske i Lovorove – dama u besprekornoj beloj haljini, s raskošnim belim šeširom i suncobranom za kojim bi se danas potukli ovdašnji antikvari. Kao sa slike francuskih impresionista.
Muškarci u odelima koja izdaleka liče na uniforme. Dečak u špilhoznama sa slamnatim šeširom. Svi pogleda zakovanog za foto-aparat. O čemu li su u tom trenutku razmišljali? Zasigurno su imali osećaj da prisustvuju nečemu veoma značajnom. Kako i ne bi.
Bilo je to vreme kada se čovek u životu fotografisao tek nekoliko puta. Fotograf se angažovao samo u izuzetnim prilikama. Recimo, uoči svadbe, da snimi mladence za portret koji će im visiti iznad bračnog kreveta. Ta fotografija bila je nešto poput porodične ikone, kamen temeljac na kom se zidala buduća porodica.
Fotografija najstarijeg sina u vojničkoj uniformi, i u boljim kućama, možda, jedna ili dve slike sa monogramom Palića ili Vrnjačke banje u uglu. To je bilo to.
Pa toliki junaci, državnici, pesnici i filozofi pre njih nisu imali nijednu fotograrfiju, a njima sada odjednom treba čak pet! Fotografija je bila kao neko priznanje da vam se u životu dogodio kakav zaista svečani čin.
Otuda i tolika pažnja slučajnih vinovnika jednog sasvim običnog podnevnog fotografisanja u nekoliko novosadskih ulica.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
