Izvor: Blic, 16.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ovde su napisane „Mostarske kiše“
Ljudi teško prihvataju što se Novi Sad menja, što stare kuće nestaju. Ali, to je normalno. Ni ovih divnih kuća jednog dana neće biti, ali zbog toga u ovom trenutku ne treba žaliti - priča pesnik Pero Zubac dok sa ekipom „Blica" polazi u obilazak Novog Sada iz Ulice Vase Stajića.
Ova stara ulica, sa zelenilom, osim što je i po Zupčevom mišljenju jedna od lepših u gradu, povezuje nekoliko sfera njegovog zivota. U Vase Stajića, Zubac je počeo radni vek u „Indeksu". >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Tu je, kao omladinac, započeo i politički angažman. Preko Trga galerija, kroz nju se stiže na Bulevar Mihajla Pupina 16, mesto gde su jedne večeri nastale „Mostarske kiše". Ujedno, ona je i najkraći put od Televizije Vojvodine, gde je zaposlen, do kluba u kojem provodi slobodno vreme. Ovaj klub i sam je smešten u novogradnji, na mestu na kojem se, kada je Zubac iz Mostara stigao u Novi Sad na studije, nalazila samo ledina.
Klub je dostupan samo članovima, u tom smislu je zatvorenog tipa. Svi njegovi posetioci su divni, na svoj način zanimljivi ljudi, što nas spaja, iako smo iz različitih sfera. Druženja umeju da budu prelepa i potraju do u noć. Duško Trifunović je, recimo, uvek sedeo baš na toj stolici - pokazuje Zubac, čiji portret uz Trifunovićev i Milan Butića, njihovoh prijatelja, visi na zidu kluba. Jer, oni su osnivači. I odmah se pozdravlja sa domaćicom Draganom, koju od milošte predstavlja kao najlepšu curu iz Đurđeva, Perom, ekonomistom i narodnim guslarom.
- Ovo je nekada bio Bulevar Maršala Tita, a „Mostarske kiše" su nastale baš u ovoj zgradi. Došao sam uveče kod poznanika u kancelariju i seo za mašinu. Iskucao sam pesmu i iste je večeri poslao jednom listu. Čak ni kopiju nisam sačuvao i da nije tada objavljena, ne bi danas ni bilo te pesme. U početku sam je smatrao za običnu dečju igru i zato i nije našla mesto u mojoj prvoj zbirci. A onda me u holu fakulteta sretne moj tadašnji profesor Draško Ređep i pita me zašto u zbirci nema te pesme. Kažem ja da je to detinjasto, a on će: „Kako detinjasto, pa to je odlično", priča Zubac dok prolazi sadašnjim Bulevarom Mihajla Pupina.
Šetnja po centru ne može da se završi bez odlaska u pešačku zonu. Ali, ne zbog Zmaj Jovine ili Dunavske, korziranja ili butika, već zbog jedne kuće u Kralja Aleksandra - kuće Lenke Dunđerski.
Evo, onaj razbijeni prozor je baš taj sa koga se Lenka gledala sa mladim Adamovićem, a kroz tu kapiju se izvozila u grad. I taj prolaz ne nosi ime po njoj. Ali, to je, po mom mišljenju, potpuno bez smisla - zamera Zubac.
Dok prolazi kraj Gradske kuće, samo kratko objašnjava da je proveo u njoj neko vreme, ali da je bolje da se o tome ne priča i nastavlja ka Katoličkoj porti, gde voli da posedi. I podseti kako je to nekad bilo kulturno stecište omladine.
- Smeta mi odnos prema mladima. Smeta mi što se o njima ne vodi dovoljno računa, što se u njih ne ulaže, što im se ne pruža dovoljno. Ali, digao sam ruke. Poslao sam svojevremeno jedan predlog gradskoj vlasti, ali ni odgovor nisam dobio. Hej, čak ni odbijenica nije stigla, a ja ipak nisam samo anonimni građanin - ogorčen je, ali odbija dalje da kritikuje Novi Sad jer, kako kaže, tada bi ova priča lako postala politička.
Politiku bistri na sasvim drugom mestu, u malenoj prodavnici novina na Limanu, u delu grada u kojem je proveo veći deo života.
- Svakog jutra odlazim po novine i tu sa vlasnikom Stankom izbistrim politiku. Imamo prilično slične stavove - priča Zubac, koji svakoga jutra zalazi i na pijacu. Doduše, sa spiskom koji sačini supruga.
I, kako su se uverili novinari, poprilično se zadrži: u razgovoru sa Sarajlijom koji sada drži tezgu sa papirnom galanterijom i njegovim sinom Batom koji ima najbolji sir, a posebno sa lepim ženama na odeljenju mesa. A one ga, što zbog „Mostarskih kiša", sto zbog komplimenata koje ne štedi, dočekuju sa osmehom. Za razliku od njihovih koleginica, sa nešto više godina i bora, iz drugog reda, koje negoduju. Ali, on deli komplimente samo zasluženo.
- Na Limanu sam veći deo života i mogu da kažem da ovo naselje ima dušu - kaže Zubac, ali priznaje da je neke intimno najlepše trenutke ipak doživeo na Podbari u kući koje više nema, koja postoji samo u sećanju i na slici na zidu predsoblja u Zupčevom stanu kupljenom zbog ogromne terase koja gleda unutar bloka.
- Ovo je moja drugarica tuja, a ovo drug hrast - upoznaje Zubac dok pokazuje jedino mesto u stanu gde ima prostora. Ostatak je pretrpan, prvenstveno knjigama i slikama.
Bez njih Novi Sad nije isti
Mika Antić, Duško Trifunović, Laza Kostić i Pero Zubac na istom mestu? Moguće je, ali samo u kancelariji Pere Zupca u RTV u kojoj centralno mesto zauzimaju posteri i fotografije ovih pesnika. Ljudi koji su, kako sam Zubac kaže, davali određeni duh gradu i bez kojih Novi Sad nije isti. Dok pokazuje svoje društvo iz kancelarije, Pera staje ispod portreta Laze Kostića i pita: „Vidite li neku sličnost?"
