Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 22.Dec.2015, 10:09   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ostao bez pravde posle stravične torture

Sulejman Muratović, rođen 1935, iz sela Žitnića, u opštini Sjenica, jedan je od 15.000 Sandžaklija, koji su tokom devedesetih godina prošlog veka preživeli policijsku torturu pod optužbom da se bave neprijateljskom delatnošću i da se zalažu za stvaranje ilegalne države Sandžak. Policajci su ga tokom torture kastrirali. Protiv njega nikada nije podignuta optužnica za dela za koja su ga sumnjičili.

Kako prenosi portal Autonomija, od 1994. jedino su on i pokojni Mustafa >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Džigal koji je preminuo 2012. u 80. godini života, tražili pravdu za preživljenu torturu i 2014. njihov predmet stigao je do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, koji je odbacio njihovu tužbu protiv Srbije.

Evropski sud za ljudska prava, odnosno sudija H. Jaederblom kao pojedinac, u skladu sa članom 24 stav 2 Konvencije o ljudskim pravima, odlučio je 4. septembra 2014. da "predstavku proglasi neprihvatljivom", pozivajući se na članove 34 i 35 Konvencije.

Inače, članovi 34 i 35 se odnose na prava pojedinaca, organizacija i drugih stranaka u postupcima, koje imaju pravo da se žale Sudu u Strazburu, nakon iscrpljenih svih pravnih sredstava pred domaćim sudovima. A otežavajuća okolnost za Muratovića i Džigala bila je činjenica da je najviša pravna instanca Srbije – Ustavni sud Srbije, prethodno prihvatila njihovu ustavnu žalbu u delu povrede prava na suđenje u razumnom roku, tako da su u tom delu bila iscrpljena sva pravna sredstva. Sa druge strane, Ustavni sud odbacio je deo ustavne žalbe, koji je bio vezan za preživljenu policijsku torturu.

S obzirom da su Muratović i Džigalov sin Rizo pokrenuli tužbu protiv Srbije pred sudom u Strazburu, koja je u međuvremenu odbačena, ostali su bez prava na obeštećenje i za povredu prava na suđenje u razumnom roku. A što se tiče torture koju Muratović i Džigal preživeli od policajaca, Ustavni sud Srbije je ranije konstatovao da se navodi ustavne žalbe u ovom delu odnose na osporene presude kojima su okrivljeni u ovom krivičnom postupku oslobođeni od optužbe da su počinili krivično delo koje im je stavljeno na teret.

Ustavni sud je istakao da se pravom na pravično suđenje "u krivičnom postupku pre svega jemče prava okrivljenog lica, jer se radi o postupku u kom se ne odlučuje o pravima i obavezama oštećenog", već o optužbama koje su okrivljenom stavljene na teret. Na taj način Muratović i Džigal su ostali bez prava na obeštećenje za torturu koju su preživeli.

"Ne znam šta ću sad. Za mene nema pravde na planeti. Ne verujem više nikome i ovakav ću u grob otići", ističe za Autonomiju Muratović koji je ove godine napunio 80 godina života.

Suljo Muratović je 22. juna 1994. iz svog sela Žitnića krenuo sa ćerkom koja je trebalo da se porodi za Novi Pazar i tek što je ostavio u porodilištu, pokupila su ga dva policajca i privela ga u novopazarsku policijsku stanicu. Tražili su mu oružje i optužili ga da naoružava Pešter i da ima nameru da podigne ustanak u tom delu Sandžaka. Policajci su u njegovoj u kući pronašli dve lovačke puške i pištolj za koje je imao dozvole. U istrazi je proveo tri dana u samici novopazarskog zatvora. Nakon toga vratili su ga u policijsku stanicu, u kojoj su tada vođene serije informativnih razgovora.

Kada je pušten, njegov advokat, rođak i sinovac su ga na rukama uneli u bolnicu na hirurško odeljenje, ali ga doktor nije primio kada je video u kakvom je stanju i kada je čuo odakle mu povrede. Brat ga je odveo kući. Kupio ovčije kože, na njih usuo so i umotao ga sa najlonima. Sutradan je otišao kod privatnog lekara, ali mu ni ovaj nije dao lekarsko uverenje. Nakon toga je otišao u Skoplje i tamo se lečio. Posle svega, otišao je za Nemačku i tri godine se nije vratio kući.

Da ironija bude veća, na prvim više stranačkim izborima u Srbiji Suljo Muratović bio je predsednik izborne komisije u svom selu i zaslužan je što je početkom devedesetih celo Žitniće glasalo za Slobodana Miloševića i Socijalističku partiju Srbije. "Mi muslimani, nama je dužnost da smo prvo pokorni bogu, drugo vladaru i onda roditelju. Ti ljudi koji nisu pokorni tome, to ne mogu da budu muslimani, ne mogu da budu ljudi. Za mene je Milošević bio vladar i tada je zahvaljujući meni dobio svih 375 glasova iz našeg sela", ispričao je Muratović.

Presudom Suda u Strazburu slučaj Muratovića i Džigala je potpuno zapečaćen, ističe Milan Antonijević iz Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM). "Mene iskreno čudi što je Sud u ovom slučaju ovako presudio, jer se radi o očiglednoj policijskoj torturi. Sa druge strane, sama praksa Evropskog suda za ljudska prava sve više postaje formalna, samim tim što sudija ima pravo da odbaci predstavku bez jasnog obrazloženja", ističe Antonijević. Direktor JUKOM-a navodi da bi sada država "morala da nađe način i reaguje", kako bi obeštetila ljude koji su preživeli policijske torture devedesetih na prostoru Sandžaka, gde je "očigledno bilo masovnih kršenja ljudskih prava i sloboda". "Ne mora da znači da, ukoliko sudovi nisu utvrdili odgovornost, da država uz pomoć lustracije ne može kazniti one koji su kršili ljudska prava, jer to može ostati kao otvorena rana i može joj se vratiti kao bumerang", ocenjuje Antonijević za Autonomiju. Prema njegovim rečima, pravo mesto za rešenje ovog problema sada bi trebalo da bude Skupština Srbije, koja bi u vidu deklaracije morala da donese odluku da se ispravi nepravda, koja je počinjena nad ovim ljudima.

Prema podacima Fonda za humanitarno pravo i Sandžačkog odbora za ljudska prava, iako su slučajevi policijske torture nad građanima Sandžaka prijavljivani, u većini njih nikada nisu sprovedene ozbiljne policijske istrage ili disciplinski postupci protiv pripadnika MUP-a Srbije, koji su ih sprovodili. Štaviše, većina tih policajaca koji su, učestvovali u batinjanju sandžačkih Bošnjaka i danas rade u MUP-u Srbije.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...