Izvor: Magyar Szó, 15.Jul.2015, 12:21 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Opet u evropskom tonu
- Bez obzira što se radi o najvećem festivalu u regiji, u njemu se ipak oseća da je naš – kaže jedna koleginica novinarka, sarkastično, dok stojimo u redu jednog od možda najvrelijeg dana u godini da bismo overili akreditacije za Exit.
Najava je možda prilično gruba ali ukazuje na bitnu činjenicu. Ovogodišnji Exit naime nije prošao bez tipično domaćim malera koje jedan festival, zaista, svetskog ranga ne bi smeo sebi dopustiti.
Potpisnik ovih redova jednostavno >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << nije dobio akreditaciju, jer u sredu nije bio na listi, barem je to bilo zvanično i politički korektno objašnjenje.
- Nisam mogao da računam ni na dodatnu pomoć, jer mlada, prilično namrgođena gospođica, nije imala vremena. Neizvesnost je trajala samo jedan dan, jer je već sledećeg nađena lista sa mojim imenom – što znači da su trebali samo malo bolje da pogledaju prvi put – kaže autor.
Slična je situacija bila i sa grupama koje su nastupile. Karta jednog muzičara se pocepala. Kada je sa zvaničnim dokumentima stao pred štand da promeni svoju ulaznicu savetovali su mu da kupi jak lepak i da preuzme svar u svoje ruke. Na istom mestu nije mogao dobiti odgovor na kojoj bi kapiji trebali ući učesnici sa svojom opremom. Na sreću jedan redar, koji je baš ručao, imao je informacije koje je i podelio sa muzičarima, šta više, još im je i ljubazno pomogao.
Toliko o nedostacima, jer je festival koji je ove godine slavio jubilej, u mnogo čemu prevazišao samog sebe iz ranijih godina.
Najvažnija stvar je da su organizatori ove godine uspeli sastaviti zaista zanimljiv, mnogoslojan program, što ranijih godina nije bio slučaj. Kad su čuli imena koja su se i ranijih godina pojavljivali na Exitu, kao što su Prodigy i Snoop Dogg, više mojih poznanika, posetilaca festivala, su izgubili veru u Exit. Moram da priznam da je i meni pomalo nelagodno ako iz godine u godinu gledam iste grupe na bini. Ove godine je program zaista bio šaren: dovoljno je samo pomenuti britanski Motorhead; opšte je poznata činjenica da novosadski festival nije namenjen samo za uži sloj publike tako da je bio pravi kuriozitet, nakon nastupa Guns 'n' Roses-a iz 2012. godine, videti prave pravcate rokere na velikoj bini Exita.
I manje bine su pružale izvođače sa međunarodnim renomeom, tako da su se posetioci mogli naslušati vrsnih izvođača i u najudaljenijem uglu Tvrđave. Naravno, i na tom planu su se događali razni maleri, kao što su kašnjenja i loše ozvučenje, ali je to nemoguće izbeći u slučaju jednog ovakvog festivala.
Pozitivna stvar je i to što je Exit u poslednjie dve godine opet uspeo dostići svetski nivo, pošto se već godinama reklamira kao takav: kada je neko na engleskom tražio pomoć, obično je i odgovor dobivao na istom jeziku od većinom nasmešenih, prijatnih ljudi.
Prošle i pretprošle godine je Exit stvarao utisak manifestacije gde se u svakom trenutku može dogoditi i fizičko nasilje kao i izliv postojeće ksenofobije. Više se puta dešavalo da su ljudi koji govore jezik neke druge države sa zaprepašćenjem slušali ispade na račun inostranih posetilaca. Naravno, ne može se očekivati ni od koga da bude pun ljubavi prema svakome, ali se čini da su i ksenofobi shvatili da im više vredi da ostanu kod kuće umesto da plaćaju kartu po paprenoj ceni: i pare će im ostati, a i manje će se živcirati.
