Izvor: Blic, 27.Avg.2008, 12:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Odriču se hrane da odu na piće
SUBOTICA - Penzioneri, studenti, zaposleni, srednjoškolci, nezaposleni, samo su neki od redovnih gostiju koji pune subotičke kafiće usred radnog vremena, pokazalo je istraživanje „Blica". Iako od 110.000 Subotičana trećinu čine penzioneri, koji nemaju baš zavidna primanja, a oko 10.000 ljudi nema posao, kafići su stalno puni, čak i u vreme kada bi Subotičani trebalo da su na radnom mestu.
Bela Melegi živi u Nemačkoj i kaže da mu je drago što u Subotici ima lepih >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kafića, ali da se i sam zapitao odakle novca onima koji ih pune.
- U Nemačkoj ne možete videti tokom dana ovoliko ljudi u kafiću. Tamo se preko dana radi, a uveče i to najčešće samo vikendom se izlazi na piće - kaže Melegi.
Zanimljivo je da polovinu stolica u kafićima zauzimaju i penzioneri, za koje se pouzdano zna da jedva „sastavljaju kraj s krajem", ali prepodnevnu čašicu razgovora „ne propuštaju jer šta bi inače radili po ceo dan između četiri zida".
- Ne razumem vaše pitanje. Da li možda mislite da ja zato što sam penzioner ne zaslužujem jednu kafu u toku dana u društvu prijatelja. To je jedino što me još raduje u životu. Penzija mi je skromna, ali radije ću se odreći mesa nego susreta sa mojim drugarima i kafe koja mi nigde ne prija kao u bašti poslastičarnice i kafića - kaže Šandor Kiš, penzioner.
Nije redak slučaj da Subotičani „odu na kafu u podne i više se ne vrate na radno mesto, ali ni kući, do jutra". Dalibor S. radi u rentakar agenciji i kaže da zbog radnog vremena od 8 do 17 sati i strogog gazde, ne može sebi da priušti susret sa prijateljima u kafiću u toku dana.
- Nije mi dozvoljeno da napuštam radno mesto, mada bih rado ponekad otišao na kraću pauzu i našao se s prijateljima - kaže Dalibor.
Aleksandra Matković takođe radi u privatnoj firmi i „osim odlazaka do Poreske uprave i banke, nema priliku da napusti radno mesto.
- Nemam ni para koje bih izdvojila za kafe ili sokove. Pitam se odakle ljudima novca da svakodnevno plaćaju i časte sebe i društvo. Ista situacija je i zimi i mogu samo reći blago svima koji mogu tako da žive i uživaju, dok drugi rade - kaže Matkovićeva.
Njena sugrađanka Svetlana Trkulja studira u Novom Sadu, ali svaki dolazak u Suboticu koristi za susret sa prijateljicama u kafiću.
- U Novom Sadu retko izlazim, ali čim dođem kući, koristim priliku da pre podne i uveče izađem i sednem u kafić. Trudim se da roditelje finansijski ne opterećujem, pa novac za izlaske zarađujem tako što radim promocije - kaže Svetlana.
Sagovornik „Blica" koji je želeo da ostane anoniman „da ne bi imao problema sa šefom, kaže da ga stranke toliko ponekad izluđuju da svakodnevno pronalazi način da ode sa posla i popije kafu sa prijateljima".
- Najteže je raditi s ljudima. Sva sreća da delim radno mesto sa nekoliko kolega, pa nisam jedini u kancelariji. Za sada nisam imao problema, ali ukoliko me šef vidi, verovatno bih dobio otkaz. Kada ostanem bez novca, časte me drugari, ali ni ja ne štedim na izlascima kada su oni u finansijskom problemu, a to se često dešava - kaže Subotičanin, koji je juče u podne, u vreme radnog vremena, sedeo u „Momentu".
Subotičani malo rade, puno pričaju
Psiholog Dragana Ćupurdija gužve u kafićima u toku radnog vremena objašnjava domaćim mentalitetom.
- U mentalitetu i temperamentu Subotičana, ali i većine građana Srbije jeste da se posao olako shvata i samo u retkim slučajevima savesno obavlja. Za razliku od ljudi koji žive u zapadnoj Evropi, ovde se o poslu više priča, a manje se radi. Mi smo hedonisti i teško podnosimo besparicu, jer smo u nekim ranijim vremenima navikli na lagodan život. Subotičani misle da ako nemaju novca za dobar auto, stan ili kuću, mogu barem deo zarade da utroše na čašu soka ili kafu. Međutim, sve više firmi je privatizovano, i sigurno će u skorije vreme biti nemoguće izaći s posla bez valjanog razloga - zaključuje Dragana Ćupurdija.
