Izvor: Blic, 07.Maj.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Od jogurt revolucije pobegao - u bioskop
Roberta Čobana, koji je Ekonomsku školu završio u Baču, Novi Sad je u oktobru 1988. godine dočekao neumiven, blatnjav, razbijenih prozora na Banovini, sa ostacima masnih bureka i razbacanim papirima po parkovima. Dok se ispred Banovine odvijala jogurt revolucija, on se našao ispred bioskopskog platna „Jadrana" gde je, simbolično, gledao Bertolučijevog „Poslednjeg kineskog cara".
- Novi Sad je devedesetih pulsirao na Bulevaru oslobođenja koji je tada nosio ime 23. oktobra. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Gradski oci su valjda mislili da je bilo više „oslobađanja" grada, pa da ono iz oktobra 1944. nije toliko zaslužno da ponese ekskluzivitet - priseća se Robert Bulevara kada je „blistao" u kiču, pun švercera, profitera i prostitutki.
U toj ulici živeo je do 1997. godine, a put do Alekse Šantića na Grbavici, gde je bila prva redakcija, trajao je oko pola sata hoda i, kako sam kaže, pola veka istorije dešavanja, bizarnosti, lepote i ružnoće.
- Grbavica tada nije bila prekrivena novim zgradama, a preko puta Studentskog doma „Feješ Klara" rodio se „Svet" - priča Čoban.
Dok pokazuje na prozore nekadašnje redakcije, sumnjičavi komšiluk se radoznalo izvija kroz prozor pokušavajući da shvati šta taj mladi čovek, koji još ima i svog šofera, traži u njihovoj skromnoj avliji. Malo ko od njih zna da je taj „sumnjivi" čovek upravo u njihovoj zgradi svojevremeno poslužio atašea za štampu Ambasade SAD sokom iz čaša od „eurokrema" iz dragstora na ćošku i „smokijem" serviranim na fioci sa dna frižidera umesto poslužavnika.
-- Tih godina ručali smo kod legendarnog Culeta, kafedžije-boksera, gradske legende. Cule je jedini hteo da nam svakodnevno daje ručak kao kompenzaciju za reklamu u listu sa tiražom od 3.000 primeraka koliko je „Novosadski index" tada imao - nostalgično se priseća Čoban starog boksera koji je bio čuven i po najboljim svinjskim kolenicama u gradu.
Početkom 1997. godine kupio je garsonjeru u potkrovlju „prve ekološke zgrade u Novom Sadu" u Gundulićevoj ulici na Podbari.
- Nikad nisam shvatio zašto je zgrada prozvana ekološkom osim ako to nije bilo zbog katastrofalno loše izolacije. Podbaru sam zavoleo zbog Almaške crkve i njene prelepe porte na koju su gledali prozori mog stana, prizemnih kuća sa dvorištima i petlovima koji su me budili, tu na par stotina metara od centra grada.
Danas sa porodicom živi u Zmaj Jovinoj na lokaciji o kojoj pre desetak godina ne bi ni razmišljao. Suprotno očekivanjima, „kralj žute štampe" samo „kad mora" posećuje fensi lokale i prestižna mesta, na kojima „treba biti viđen".
- Volim novosadske crkve. U krugu od par stotina metara nalaze se bogomolje šest različitih konfesija, a u Galeriji Matice znam da provedem i po nekoliko sati uživajući u platnima Šerbana, Konjovića, Šumanovića, Radovića, Ignjata Joba...
Kada se pak umori od grada, pobegne u neki mirniji svet, udaljen taman toliko da ga za sat vremena pređe biciklom, koliko je dovoljno da „odmori dušu".
- Imam svoju „biciklističku rutu" koja obuhvata centar, Most slobode, Kamenički park i Tvrđavu. Interesantno, ali većina posetilaca Tvrđavu poznaje samo po delu koji gleda na Novi Sad - kaže Čoban i dodaje: - Prave lepote „Gibraltara na Dunavu" kriju se u stvari sa druge strane, na obroncima ka Petrovaradinu, savršenim za ambijent nekog istorijskog filma. Svuda, dokle ti seže pogled, prizor je isti onakav kakav je morao biti 200 godina ranije.
Od seoskog dnevnika do tabloida
Uticaj američkih filmova ga je motivisao da studira pravo, ali je umesto u pravnike, slučajno otišao u novinarstvo. Činjenica da nije pogrešio u izboru profesije nalazi se u notesu nekog poljoprivrednog kombinata u kojem je, od svoje dvanaeste godine, vodio „seoski dnevnik" u kojem je uredno beležio sve važne događaje u selu: ko se porodio, ko je umro, kome je izgorela štala, kome se otelila krava... Danas je vlasnik izdavačkog preduzeća „Color press group" koje mesečno izdaje preko 50 izdanja. Sa tabloidom „Svet" otvorio je vrata paparaco novinarstva u Srbiji i postao „kralj žute štampe".
