Izvor: Blic, 31.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nismo mi heroji!
Oni mrze kada ih nazivaju herojima. Tek kada se suoče s tim da se među 350.000 Novosađana na prste mogu nabrojati oni spremni da rizikuju i život za druge, zamisle se. Jer Predragu Jerkoviću i Gorislavu Vidakoviću, koji su uskočili u zapaljeni „Putnik", vatrogascima Atili Varadiju i Aleksandru Klisariću, i Tomislavi Mladenović, devojčici iz Beočina koja je spasla život drugaru, čini se da drugačije nisu mogli.
- Samo mi je prošlo kroz glavu da nekome treba pomoć, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << nisam ni razmišljala. Sada mi ne bi bilo tako lako, tek sada znam šta je sve moglo da se desi. Ali, opet bih to uradila. Nikoga nije bilo na plaži, sem mene i drugarice, roditelji su nam bili u kampu, kada je dečak dotrčao i rekao da se dvojica dave. Zadovoljna sam što sam nekom spasila život, ali uvek će mi biti žao što nisam mogla da spasim i drugog dečaka - priča Tomislava, koja u aprilu puni 15 godina, a po mišljenju Novosađana uz drugaricu Draganu Tomić, najveći je heroj 2007. godine.
Njena majka Slađana je ponosna, ali i zabrinuta. Svesna da je devojčica stavila život na kocku i danas razmišlja o tome šta joj se moglo dogoditi. Kao i devojka Predraga Jerkovića, koja je sat iza ponoći u noći požara u „Putniku" svog dečka videla na televiziji. Ili rodbina Gorislava Vidakovića.
- Ta povika o herojima od početka mi nije bila jasna. Nisam hteo da budem po medijima, niti treba da mi odaju počast. Voleo bih da sam te večeri nekoga uspeo da spasem. Ovako, sva ta buka i pažnja mi deluje preterano - pričaju uglas Jerković i Vidaković. Njima se čini da je najnormalnija stvar preskočiti ajnfort kapiju, preskakati požarne stepenice, puzati po krovovima i uleteti u zapaljenu hotel.
- U takvim situacijama nema izbora. Proradi mi adrenalin. Jednom sam uleteo u kuću komšije kada sam video provalnika, iako sam znao da ima pištolj. Inspektor me posle pitao da li sam svestan šta je moglo da se desi. Tako je bilo i sa hotelom: video sam požar i nekoliko rešenja da uđem unutra - kaže Jerković.
I njemu, kao i Gorislavu, najteže je bilo kada su shvatili da nema dovoljno gas-maski da bi stigli u hodnik. Jedino što su mogli je da motorolom policajca Aleksandra Simića, koji je pošao za njima u zgradu, navode vatrogasce ka ženi u sobi iznad.
- Kada je sve bilo gotovo, mi prošli preglede u bolnici, jedino smo želeli da odemo kući. Bilo mi je strašno što ne mogu da stignem na predstavu, ja sam jedini šminker u pozorištu - kaže Vidaković.
Priče o hotelu dojadili su i vatrogascima sa prve linije, Atili Varadiju i Aleksandru Klisariću. Varadi je bio u prvoj sedmorki koja je gasila „Putnik", a Klisarić je ostao poznat kao vatrogasac sa platforme. Oni su i ekipa koja je spasla mladića koji je visio sa prozora zapaljene zgrade Radničkog. Žene ih, kada stignu kući, samo pitaju: „Jesi opet morao da budeš prvi?"
- Izbori se čovek sa svim tim. Prepričavamo to milion puta, pravimo čak i crnohumorne šale. Neko bi rekao da smo morbidni, ali kako se drugačije izboriti sa svim slikama i događajima? - otkrivaju recept.
Ali, kažu, takav im je opis posla. Za razliku od događaja koji je pre nekoliko meseci zapanjio Novi Sad. Nijedan od njih nije bio obavezan da penzioneru, invalidu iz Ulice Braće Ribnikar pomogne da stigne na pregled. Za razliku od od stotine Novosađana koji su tuda mirno prolazili.
- A zašto ne pomoći čoveku ako smo u prilici? Meni je daleko strašnije to što je on tu stajao i stajao, a toliko je ljudi prošlo - kaže Klisarić.
Skočio s mosta da spase ženu
Poslednji primer nesebičnog žrtvovanja zabeležen je u četvrtak uveče, kada se Novosađanin Roland Mandić (25) bacio u Dunav sa Klisanskog mosta da bi spasao D. K. (42), koja je skokom u reku nameravala da okonča život. Mandić je, prolazeći automobilom, video nesrećnu ženu kako preskače ogradu mosta, izleteo iz kola, skočio za njom u Dunav na minus dva, i izvukao je iz vode.
