Izvor: Blic, 05.Nov.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemaju ni za lek
SUBOTICA - Sa penzijom od 9.000 dinara koju sam nasledila od supruga verovatno bih bila socijalni slučaj da mi ćerke i unuci ne pomažu. Kada bih od penzije plaćala režiju i ostale troškove, ne bi mi ostalo dovoljno novca ni za hleb. Ponekad osećam da sam deci ogroman teret, ali ona to neće da priznaju - kaže Gita Buljovčić, 84-godišnja penzionerka iz Subotice, objašnjavajući da joj jedna ćerka plaća većinu troškova, a druga je snabdeva namirnicima.
Svaki drugi >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od 30.000 penzionera u Subotici zvanično ne može da napuni potrošačku korpu, a svakom trećem potrebna je dodatna pomoć kako bi preživeo „od čeka do čeka". Prosečna penzija je oko 15.000 dinara, dok je potrošačka korpa skoro 19.000 dinara. U Subotici 11.000 penzionera prima penziju manju od 10.000 dinara, a samo njih 4.000 prima više od 18.000 dinara.
- Znate, često poželim da me nema. Osećam se suvišnom u društvu koje nije u stanju da mi obezbedi pristojan život. Najradije bih umrla, a onda pomislim da će tek to da bude trošak za moju decu. Mnogo mi ih je žao. Ne znam ni ja više šta je gore, živeti bedno ili zbog smrti dovesti najbliže u bednu finansijsku situaciju - dodaje Gita Buljovčić.
Njen sugrađanin Ivan Kopunović, 67-godišnji penzioner, dočekao je sličnu sudbinu ali, za razliku od gospođe Buljovčić, ne želi pomoć sina koji živi u Kanadi jer ga je sramota.
- Supruga i ja imamo veoma skromne penzije. Uredno plaćamo režiju i sve troškove i ostane nam oko 6.000 dinara za život. Bio sam strastveni pušač, ali sam pre deceniju morao da biram: cigarete ili lekovi. Pošto je i supruga lošeg zdravstvenog stanja, ostavio sam cigarete da bih mogao da nam kupim lekove. A šta jedemo? Pa skoro da i ne jedemo. Kupimo hleb, masti i eventualno jednom mesečno malo piletine. Bože, zar je moguće da sam doživeo da za novine pričam da nemam šta da jedem? Moja Magda i ja dovedeni smo u situaciju da što tanje sečemo kriške hleba, ne bismo li sa jednom veknom izvukli dva dana. Imam ja sina, on živi u Kanadi. Treba da dođe uskoro. Zove nas i pita da li nam nešto treba. Mene je sramota da kažem. Sramota me je jer sam ga molio da ne ode iz Srbije i ubeđivao ga da će ovde biti bolje. Srećan sam što se on spasao. Za rođendan moje supruge, u maju, pozajmio sam od komšije 250 dinara da joj kupim buket cveća. Još nisam uspeo da vratim dug - ogorčen je Kopunović.
Udruženje penzionera iz Subotice u nekoliko navrata tražilo je razgovor sa ministrom za socijalna pitanja Rasimom Ljajićem jer se većina njihovih članova nalazi na ivici izdržljivosti.
- Ovog leta smo za 5.000 domaćinstava na desetomesečnu otplatu obezbedili ogrev. Sakupljamo lekove kojima nije istekao rok, na otplatu nabavljamo dva puta godišnje brašno, ulje, so i suhomesnate proizvode. Ovo je na granici minimalne izdržljivosti i više, zaista, nemamo načina da ljudima pomognemo - kaže Bela Jurković, predsednik Udruženja penzionera.
Najteže i najtužnije je kada nekoga od članova socijalno ugroženih porodica zadesi smrt.
- Danas skoro da i nije moguće obaviti sahranu bez 50.000 dinara. Mi smo prihvatili ponudu da se, uz mesečni iznos članarine od 120 dinara, za sahrane isplaćuje pomoć od 20.500 dinara. Od toga više ne možemo, a to je nedovoljno za one koji se noću, kada ih niko ne vidi, prikradaju kontejnerima da bi preživeli - napominje Jurković.
