Izvor: Magyar Szó, 06.Avg.2015, 18:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ne postoji krajnja istina
Operacija Oluja se može smatrati hrvatskom pobedom, porazom Miloševićeve politike, tragedijom lokalnog stanovništva i još mnogo čim.
Hrvatska slavi, Srbija žali. U utorak je bila dvadeseta godišnjica početka četvorodnevne vojno-policijske operacije Oluja. Srpska vlada je 5. avgust proglasila danom žalosti. Prema najavama u bliskoj budućnosti će se inicirati promena zakona nakon kojeg bi ovaj dan i zvanično bio dan žalosti.
Hrvatska i Srbija različito ocenjuju >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << ovu operaciju nakon koje je nastala „Republika Srpska Krajina“, a 220 hiljada hrvatskih Srba je bilo prinuđeno da pobegne iz svojih domova. Ovaj događaj za „Mađar so“ ocenjuje istoričar Zoltan Mesaroš.
- Kako biste opisali Oluju okom istoričara?
- Najpreciznija formulacija bi možda bila sledeća: operacija Oluja je poslednja velika operacija tokom koje je Hrvatska, koja je svoju samostalnost i otcepljenje od Jugoslavije proglasila 1991. godine, povratila teritorije otcepljene od nje. Nakon Oluje nije bilo većih operacija, Hrvatska je svoje preostale teritorije koje su bile bliže Srbiji povratila putem pregovora. Ovo je međutim prilično hladna formulacija, kojom se u svakodnevnoj komunikaciji ne možemo mnogo poslužiti. Čovek sa raznih strana čuje različite klasifikacije koje mogu izazvati nedoumicu. „Krajnja istina“, „crno-beli odgovor“ ne postoji. Naime, od stavova pojedinih istoričara zavisi ko šta izdvaja, ko na šta stavlja naglasak. Mislim da postoji tuce važnih momenata koji određuju tumačenje Oluje. Ceo raspad Jugoslavije i prateće ratove bi imalo smisla obraditi u formi monografije na mađarskom jeziku, pitanje je samo ko bi to uradio, kada i na koji način. Što se mene tiče, nikada nisam podržavao Miloševićevu politiku a ni bilo koga, ko je ljude suprotstavljao pozivajući se na istoriju, veru ili bilo šta drugo. Za očuvanje Jugoslavije, srpska strana je trebala da uloži mnogo više dobre volje i velikodušnosti, bez pretnji i žigosanja. U drugoj polovini osamdesetih godina, u Beogradu se skoro ništa drugo nije radilo nego pretilo i žigosalo. Drugo je pitanje, šta su trebale da učine ostale republike za očuvanje zajedničke države. Operacija Oluja se tako može smatrati porazom Miloševićeve politike, porazom srpskog naroda, hrvatskom pobedom, tragedijom lokalnog srpskog stanovništva itd. Ja lično kao istoričar, moram pokušati ovoj temi da priđem nepristrasno, da saslušam obe strane i upoznam što je moguće više mišljenja, a nakon toga promislim o celoj stvari (mada to mogu učiniti samo ako istražujem u raznim, relevantnim arhivima) i ne smem nikome pomoći u potpaljivanju mržnje.
- Šta bi trebalo da učine Srbija i Hrvatska kako bi proces pomirenja imao više rezultata?
– Sasvim je razumljivo da za dve države ova godišnjica simbolizuje potpuno različite stvari. Nije realno verovati da će se to u budućnosti menjati, jer je Oluja jednoj strani donela poraz, a drugoj pobedu. Prvi korak ka miru treba da bude namera za pomirenjem. Sadašnja proslava i „protivproslava“ to ne pokazuju. Ako nema stvarne želje za pomirenjem na nivou vlada, onda ne treba siliti taj proces. Bitno je da dve vlade ne sprečavaju kontakte i veze građana dve države i da ne vode ratove.
- Kakva bi bila uloga istoričara u ovom procesu?
– Glavnu ulogu neće igrati istoričari nego političari današnjice. Istoričari, ako nemaju nameru da budu sluge politike, moraju objaviti rezultate svojih istraživanja i treba da izraze svoje osnovano, ali ne i neupitno mišljenje. Treba da se trude da shvate ono što se desilo i da ih manje vrednuju. Time bi se napravila velika usluga i političkoj eliti i građanima. A posle svega, sadašnji političari bi se trebali duboko zamisliti i sa malo manje propagande prilaziti jedni drugima, šta više, mogli bi početi i da se mire. Naravno sve to zavisi od toga kakve su im prave namere. Čini se da je Hrvatska zainteresovana za gromoglasno slavlje, a Srbija u oživljavanju dubina gorčine. U meni to budi veoma loše uspomene, jer je jedna od omiljenih tema miloševićevske retorike bila upravo oživljavanje uvreda.
Kako se odnosila Srbija prema ljudima oteranim iz svojih domova za vreme Oluje?
– Srbija snosi odgovornost za ljude koji su svojevremeno proterani iz svojih domiva, jer da tadašnja politička elita (čija je ova današnja naslednica) nije potpirivala netrepeljivosti, da nije palila građanski rat, moglo se sve to i drugačije srediti. Odgovorna je i Hrvatska, jer su ti ljudi bežali od operacije. Moraju se obeštetiti proterani,u onolikoj meri koliko se može. Nažalost ne mogu se obeštetiti ljudi u potpunosti, a ni oni koji su platili svojom mladošću, egzistencijom za balkanske ratove i za raspad države.
