Izvor: Magyar Szó, 17.Feb.2016, 20:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nakon hiljadu godina
Napeti odnosi između Katoličke crkve i Pravoslavne crkve imaju skoro hiljadugodišnju prošlost, a rascep unutar jedinstvene Hrišćanske crkve traje od 1054. godine, pa sve do II. vatikanskog koncila, gde je XXIII Ivan, u duhu ekumenizma, pozvao i predstavnike Pravoslavne crkve. Od tada nije bilo bitnih promena. Ekumenizam je tada krenuo svojim putem, a dve crkve, sve do papstva II. Ivana Pavla, se nisu približile jedna drugoj.
Jedan od najvećih snova Pape, poljskog porekla, je bio >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << da poseti Rusiju i da uredi nesporazume unutar dve hrišćanske crkve. Više puta je bilo pokušaja da se urede neraščišćena pitanja između Katoličke i Pravoslavne crkve, a između 1996. i 1997. godine su se čak vodili i intenzivni pregovori o susretu tadašnjeg ruskog patrijarha Alekseja Drugog i II Ivana Pavla na neutralnoj teritoriji. Do susreta nije došlo, pošto se nisu uspeli dogovoriti o ukrajinskim grkokatolicima koje je Moskva optuživala za nasilno pokrštavanje i za to da su na prekretnici između 80-ih i 90-ih godina u Zapadnoj Ukrajini ukinuli tri crkvene županije moskovskog patrijarhata, te da su eksproprisali više pravoslavnih crkava. Odnose dveju crkvenih zajednica je samo kvarilo to što je vatikan 2002. godine formirao crkvene županije na ruskoj zemlji. Ove zamrznute odnose Papa je mogao da „otopi“ 2004. godine kada je ikonu kazanjske Bogorodice vratio Rusiji. Ikona je 1920. godine stigla na Zapad u zbirke raznih sakupljača, a na kraju je 1993. godine došla u posed katoličkog udruženja Blue Army, koje je ikonu i darovalo Papi. Sveti otac je ikonu držao u svojim odajama sa namerom da u pravo vreme Bogorodicu preda pravoslavnoj crkvi.
Nakon smrti poljskog Pape, na čelo Vatikana došao je XVI Benedikt koji je već u prvom svom govoru izrazio nadu za ostvarivanje hrišćanskog jedinstva. Približavanje dve crkve pomoglo je i to što je 2009. godine mitropolit Kiril izabran na čelo pravoslavne crkve. Kiril je bio veliki zagovarač ekumenizma, a uz to je negovao i prijateljske veze sa XVI Benediktom, sa kime se još kao mitropolit 2006. čak i sreo. Uprkos svemu, mitropolit Kiril je u saopštenju objavljenom početkom 2009. godine izjavio da se sa rimokatoličkom crkvom neće dogovoriti ni po jednom pitanju koja se tiču doktrina, a cilj pregovora nije ujedinjenje hrišćanskih crkava.
Tokom papstva Benedikta XVI, nije se desilo nikakvo približavanje, sve dok izborom Pape Franje 2013. godine na čelo Vatikana nije došao poglavar neevropskog porekla, koji je bio poznat po svojim ekumenskim nastojanjima; on je kao katolički sveštenik u više navrata, povodom pravoslavnog Božića, posetio pravoslavne crkve u Buenos Airesu.
Biskup Hilarion Alfejev, mitropolit Volokamska i poglavar Ruske Pravoslavne Crkve, zadužen za spoljnopolitičke veze, je tada izjavio da je Papa time što je uzeo ime Svetog Franje Asiškoga, stavio u centar pontigikata siromašne i stvorio dobru polaznu osnovu za eventualno približavanje katoličke i pravoslavne crkve. Bez obzira na to, najava susreta na Kubi je mnoge mogla stići nespremne, jer sem ove izjave, u poslednje vreme nije bilo vidljivih znakova približavanja dveju hrišćanskih crkava.
Prilikom istorijskog susreta Pape Franje i patrijarha Kirila u zajedničkoj izjavi je formulisan stav o ujedinjenju, naravno, sa obazrivošću karakterističnom za crkvene poglavare. Na početku izjave, od trideset tačaka, osvrnuli su se na razloge velikog rascepa. „Uprkos zajedničkoj tradiciji prvih deset vekova, katolici i pravoslavci već skoro hiljadu godina ne poseduju zajedništvo u euharisici. Podeljeni smo i to zbog rana koje su izazvale razlike nasleđene od naših predaka, koje se vide u konfliktima daleke i bliske prošlosti, u shvatanju i objašnjenju naše vere u jednog Boga… Boli nas gubitak jedinstva, koje je usledilo kao posledica ljudske slabosti i greha uprkos molitvama poglavara Isusa Hrista“ (5)
Uprkos tome u izjavi se govori o ujedinjenju, ali samo kao mogućnosti u nekoj budućnosti: „Iako znamo da postoji još mnogo prepreka, želimo da naš susret doprinese povratku ovog jedinstva koje bi bilo milo Bogu, a za koje se Hrist molio… Želimo da u našem svetu, koji od nas očekuje ne samo reči nego i konkretna dela, ovaj susret bude znak nade za sve ljude dobre volje!” (6) „Sledeći naše opredeljenje, da ćemo sve učiniti što je potrebno za uzdizanje iznad nasleđenih istorijskih nesuglasica, želimo ujediniti naše snage da posvedočimo o jevanđelju Hristovom, o zajedničkom nasledstvu prvih hiljadu godina jedinstvene hrišćanske crkve i da zajednički odgovorimo na izazove današnjice.” (7)
Očigledno je, dakle, da poglavari hrišćanskih crkava pažljivo biraju reči, ali je to i razumljivo nakon hiljadu godina dugog zahlađenog odnosa, naročito zbog činjenice što unutar obe crkve postoje konzervativne struje koje se protive ujedinjenju. Pomirenje je međutim započelo, a u „slučaju“ Grkokatolika se čuje: „Nismo suparnici, već braća, i ovaj pojam mora da bude zvezda vodilja svih naših dela usmerenih prema drugome i prema spoljnom svetu. Podržavamo katolike i pravoslavce u svim državama, da usvoje suživot u ljubavi i miru i da među njima bude uzajamno sporazumevanje (Rom 15,5).” (22) Sve to se nešto kasnije ponavlja kao program za budućnost: „U današnjem svetu koji je šaren, a zbog zajedničke sudbine ipak jedinstven, katolici i pravoslavci moraju bratski da sarađuju u propovedanju dobre vesti, treba da svedoče zajednički o ljudskom dostojanstvu i o pravoj slobodi da svet veruje (Iv 17,21).” (28)
Zadatak je dakle zadat i ako uzmemo u obzir da će u junu pravoslavne crkve sazvati svoj prvi zajednički koncil, s pravom se možemo nadati da nećemo morati čekati još hiljadu godina na „ujedinjenje“. Dve crkve čeka dugogodišnji rad, jer se pored izglađenja razlika u učenju, liturgiji i dogmatskom pristupu, koje su se formirale tokom hiljadu godina, prvenstveno mora naći odgovor na pitanje kako se može govoriti o „ujedinjenju“ kada pravoslavlje ne prihvata primat pape na čelu crkve.
