Izvor: Magyar Szó, 10.Dec.2015, 21:09 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Međunarodni Dan ljudskih prava
Vesna Petrović: U ostvarivanju ljudskih prava najveću odgovornost ima politička elita.
- Najveći problem u Srbiji stvara medijsko tržište zagađeno političkim uticajem i estradom. Ne postoje nezavisni mediji koji bi građanima mogli dati objektivne informacije, a ni zakoni o medijima se ne bavi slobodom štampe, odnosno pojmom slobode štampe, fokusira se samo na interese medijskog tržišta. Čak ni sudovi nisu nezavisni, što samo produbljuje probleme u ostvarivanju osnovnih ljudskih >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << prava - upozorava Vesna Petrović, direktorica beogradskog Centra za ljudska prava.
- Iz naših istraživanja se vidi da je najugroženija upravo sloboda štampe i prava novinara. Uzalud je donet set medijskih zakona, kada reklame nisu regulisane. Reklame, naime, pružaju prostor da novinar ili mediji zavise od nekoga. Oni koji koriste ovo sredstvo, očigledno se ne žure sa donošenjem zakona o reklamama. Ovaj bi zakon omogućio transparentnost finansiranja medija i samo nakon toga bi se mogla oceniti verodostojnost i objektivnost pojedinih medija.
- Privatizacija medija nije donela očekivane rezultate, šta više, svedoci smo spajanju medija: mediji, prvenstveno lokalni, su završili u rukama ljudi koji se ranije nisu bavili informisanjem. U vezi medija na jezicima nacionalnih manjina, iz ministarstva za informisanje je stigla inicijativa da bi se i ti mediji morali privatizovati. Mislimo da je to itekako loša ideja, iako se pojedini nacionalni saveti, koji imaju osnivačka prava pojedinih manjinskih medija, bave prvenstveno politikom, umesto da u prvi plan stave očuvanje kulture i identiteta te zajednice, i to naravno ima uticaja i na medije. Mediji koji funkcionišu na komercijalnoj osnovi u značajnoj meri zagađuju naše društvo, na šta nezavisni organi ne reaguju ni na koji način, a zakasnilo se i sa regulisanjem rieliti-programa.
- Naglašavajući nedostatak slobode štampe i teškoće u ostvarivanju prava na objektivno informisanje, šta dobijaju konzumenti medija u ovom medijskom svetu?
– Kičmu demokratskog društva stvaraju slobodni, objektivni, merodavni i stručni mediji. Ako to ne postoji, formiraće se rasklimano društvo kao što je naše, gde je najvažnije koja pevačica sa kime odlazi u krevet ili kako se ponaša u nekom od rieliti-emisija. Mladi usvajaju izvrnute vrednosti i počinju da se ponašaju kao učesnici ovih emisija. U objektivnom informisanju, odnosno, u formiranju javnog mnenja javni servis bi mogao da odigra važnu ulogu, ali na žalost ne pruža dovoljno interesantne sadržaje. Pod znakom pitanja je i finansiranje ovih medija, od prvog mogu da pređu na novu konstrukciju finansiranja, što i njihovu situaciju čini nesigurnim. Situaciju dalje otežava jačanje medija na internetu što za klasične medije znači opasnost. Pored svega toga ne smemo zaboraviti da neretko objavljene reportaže i informacije ugrožavaju pravo na privatni život, što je pojačano prisutno u medijima na internetu. I to je upravo izazov sa kojim moramo izaći na kraj.
- Šta je sa ostvarivanjem prava marginalnih zajednica? Proteklih dana je stavljen akcenat na smanjenje nasilja nad ženama, kao i na važnost borbe protiv diskriminacije, ali ima problema i sa ostvarivanjem prava osoba sa hendikepom, Roma, starijih osoba...
– Mediji ne pokazuju senzibilitet prema pravima marginalnih i drugih zajednica. Doduše, na RTS-u se nedeljno jednom, u jutarnjim satima, emituje program za osobe koje žive sa hendikepom, ali to ipak nije dovoljno. Prema marginalnim i osetljivijim zajednicama bi se mediji morali odnositi sa više pažnje. Potrebne su emisije koje nose poruke i inspirišu gledaoce da se sa poštovanjem odnose prema marginalnim grupama. Javni interes u današnje vreme izgubio svoje značenje.
- To znači da novi zakoni nisu mnogo pomogli u poboljšanju kvaliteta života i ostvarivanju prava marginalnih grupa?
– Prošle godine smo detaljno analizirali nove zakone koji, doduše, daju solidne okvire za ostvarivanje prava, ali je najveći problem upravo poštovanje tih zakona.
- U poštovanju zakona važnu ulogu igra sudstvo i tužilaštvo...
– Najveći problem u ostvarivanju prava građana je što je istina nedostižna za njih. Predugo se čeka na sudske odluke. Diskutabilna je čak i nezavisnost sudova. Ovih dana je objavljen podatak, preko ministarstva pravosuđa, prema kojem je jedna analiza ukazala da na sudije najveći uticaj imaju njihovi rođaci i poznanici, a najmanje političari. Ova izjava krajnje vređa svaki zdrav razum. Da neko više strepi od svog komšije i rodbine nego od političara koji stvarno može uticati na njegov radni odnos? To je krajnje neozbiljno. Činjenica je da naše pravosuđe nije nezavisno, a i reforme su krenule lošim tokom. Danas više ne postoje pravi kriterijumi prilikom izbora sudija. Čak i ne vidim kako bi se sadašnja situacija mogla popraviti.
- Šta bismo morali učiniti da Srbija zaista krene evropskim putem?
– Svakako su nam potrebni objektivni mediji koji obrađuju teme koje su važne za društvo i koji o pojedinim pitanjima informišu iz raznih perspektiva. Ne možemo zauzeti stav ako nemamo odgovarajuće informacije. Trenutno smo u situaciji da moramo da čitamo između redova i uvek sumnjamo na neku skrivenu nameru. U vezi skandala „Gašić“ mislim da su ministra pre žrtvovali da se više niko ne bi bavio tragedijom helikoptera, kada je sedmoro ljudi izgubilo život. Barem na to ukazuje hronologija reakcija. Naravno, treba da se osudi vređanje žena, ali je ministar imao i mnogo veće greške zbog kojih je već ranije trebao odgovarati.
- Da li to znači da mediji snose najveću odgovornost u ostvarivanju ljudskih prava?
– To ipak ne bih rekla. Najveću odgovornost upravo snosi politička elita, kao i samo građansko društvo i strukovna udruženja koja nisu reagovala na nepravde, a ako su i reagovala, te reakcije su ostale neprimećene. Građansko društvo je ućutkano tako da ni građani ne reaguju i radije se bave sopstvenim životom, i ne zanima ih javni život. Što se da objasniti i činjenicom da su u opasnosti privredna i socijalna prava radnika. U trouglu države, poslodavca i radnika, sindikati su oslabljeni, često su tu samo da bi sklopili pakt sa nekom od političkih stranaka, a radnici pritom samo gube poverenje u sindikat. Građani su izgubili veru da zajedničkom snagom ipak mogu promeniti celu situaciju.
