Izvor: Magyar Szó, 04.Nov.2015, 13:29 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Lovćenac na pola puta
U bliskoj prošlosti su se dogodile dve značajne stvari u Lovćencu: obe se klanjaju pred istorijskim vremenima, ali iz različitih aspekata. Prva značajna manifestacija je bilo otvaranje švapske spomen-sobe kao zajedničkog projekta Muzeja Vojvodine odnosno Centralnog muzeja podunavskih Švaba na inicijativu gospođe iz Lovćenca.
U bliskoj prošlosti su se dogodile dve značajne stvari u Lovćencu: obe se klanjaju pred istorijskim vremenima, ali iz raznih aspekata. Prva značajna >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << manifestacija je bilo otvaranje švapske spomen-sobe kao zajedničkog projekta Muzeja Vojvodine odnosno Centralnog muzeja podunavskih Švaba na inicijativu gospođe iz Lovćenca. U sobi je postavljen spomenik podunavskim Švabama koje su nekada živele ovde. Njihove stvari, njihove svakodnevne sitnice su nakon sedam decenija vraćene iz spomen kuće u Herbrechtingenu. Nakon Drugog svetskog rata su na mesto oteranog švapskog življa naseljene crnogorske porodice. Druga značajna manifestacija je bila 70. godišnjica naseljavanja Crnogoraca: naime nakon Drugog svetskog rata su na mesto proteranih nemačkih porodica naseljene porodice iz Crne Gore.
Kao Mađaru iz Malog Iđoša, što će reći iz komšiluka, bilo je čudno propratiti oba dešavanja jer je do dana današnjeg teško definisati odnos Mađara iz Malog Iđoša ( i Feketića) i Crnogoraca iz Lovćenca. Tokom vremena su se određene stvari promenile, na primer Crnogorci su postali nacionalna manjina, ali se određene predrasude i običaji održavaju sve do danas. Položaj Lovćenca, Segheđa, Sekicha se uvek razlikovao od položaja dva susedna mađarska sela. U Mali Iđoš su kolonisti iz Bekešsentandraša stigli 1769. godine, a u Feketić 1785. godine iz Munheđeša. Kolonisti su sve počeli od nule, sami su izgradili kuće bez ičije pomoći. U Segheđ su se Švabe nastanile 1786. godine, oni su se već mogli useliti u gotove kuće. Svoj specijalni status su bogato koristili tako da je selo postalo veoma bogato. Stari Iđošani koji se još sećaju vremena od pre Drugog svetskog rata, kažu da su oni u Segheđ mogli da idu samo kao sluge. Postojao je mlin, konjički klub, zadruge, gospodski kazino itd. Blagostanje je trajalo do kraja Drugog svetskog rata, kada je komunistička vlast proglasila ceo nemački narod ratnim zločincem. Istinski zločinci su do završetka borbi bili već daleko, u Segheđu su ostali samo nevini stanovnici čija je jedina krivica bila što su se rodili kao Nemci. Skupljali su ih u logore a one koji su imali više sreće oterali su iz države.
Kao i Švabe, i Crnogorci su stigli u gotove kuće. Doduše u tuđe. Koloniste iz siromašne i glađu iscrpljene Crne Gore ovde je dočekala razvijenost sa kojom u početku nisu umeli da se nose. Nikada ranije nisu videli električnu rasvetu, kadu za kupanje, furunu itd. Dosta se anegdota vezuje za ovaj period, da pomenem samo kozu koju je „vrag obuzeo“, mada je samo bila vezana za električnu žicu. Posle u komunističkoj eri ovi doseljenici su se lako snalazili, važno je bilo biti član partije, a i u vodeće pozicije su većinom birani oni, kao članovi većinskog naroda. U Malom Iđošu se u to vreme govorilo da su Crnogorci rođeni za direktore jer se u posao ne razumeju. Nije bilo baš mnogo istinskih veza između stanovnika dva sela, mada se Crnogorci rado žene Mađaricama „vrele krvi“.
I sadašnja situacija je prilično složena. Političar bi odmah rekao da je sve to veoma multikulturalno, da nas verska i nacionalna šarolikost čini bogatijima, da smo tu jedni drugima itd. Tužna istina je međutim da se broj stanovnika u sva tri sela smanjuje, a to najviše tišti baš Lovćenac. Njih je najmanje, tamošnju školu pohađa najmanje dece. Posla, koji bi osigurao život, nema ni u jednom selu opštine, a nema više ni toliko „direktorskih“ mesta kao nekada.
Istina, u državnu administraciju još uvek će pre primiti nekoga iz Lovćenca, mada navodno nema nikakvog nacionalnog diskrimisanja. Postoje ogromne razlike i među stavovima ljudi. Na primer, u Malom Iđošu i Feketiću domaćinstva redovno plaćaju potrošenu vodu, ali u Lovćencu to nije slučaj. Traženje izuzeća je deo crnogorske tradicije, mada su ovaj običaj brzo usvojili i Mađari koji su u znaku multikulturalizma „bliže vatri“. Druge, prave vrednosti, nažalost nismo naučili jedni od drugih.
U srećnoj sam situaciji da imam prijatelja iz Lovćenca sa kime se često družim. Mnoge moje predrasude je raščistio, ali je neke i potvrdio. Na primer, može biti da su Crnogorci nasledili junačke gene, ali nisu nasledili želju za učenjem mađarskog jezika.
