Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 26.Sep.2015, 19:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Srećan kraj
Retko si kad, u staro doba, bio toliko bespomoćan kao kad nešto kupiš, roba jednom iznesena iz dućana, možda čak i iz NAME ostajala je u tvom vlasništvu makar se pokazala hiljadu puta gorom nego što si očekivao; račun je malo ko i čuvao, pa i to više kao uspomenu na put u Bečkerek, nego kao argument u mogućoj budućoj reklamaciji.
Pa ipak, dve su opravdane potrošačke primedbe evo poživele više od osamdeset leta da otpočinu u ovim redovima. U obema se kao prodavac >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << javlja, gle, isti junak, Zlata Šušakov, obe će imati srećan kraj.
Deda Rada Babić, zvani Šebara, kovač, pošlje šegrta kod Zlate da mu donese politru rakije (postojala je takva flaša, bela, u kojoj ne zna se šta je svojevremeno bilo kupljeno, veštački napitak ili hemikalija koja poput sirišta nije uopšte za piće; a možda ju je i neka staklara napravila baš da bude i jedinica mere i posuda iz koje se može piti pošto se rukavom prebriše vrh grlića), već je pio Zlatinu rakiju i dopala mu se bila, ova se politra pokazala dozlaboga slabom, popio je Šebara dakako i to, ali kad je sreo Zlatu odlučio se za usmenu reklamaciju: „Šta si mi ono poslo, to nije ona rakija od pre, ko da si sipo vode...“ – „Znaš šta“, Zlata će staloženo i neiznenađeno: „Mušterija se nakupilo, a rakije ostalo namalo - šta da sam ti poslo praznu flašu?!“ Trenutak istine, veličanstven, ali i tugaljiv: Šebara neće da gubi dušu, ne kaže da bi to bilo bolje rešenje, uostalom, i novac koji je po šegrtu bio poslao imao je svakim danom sve manje i manje gradi.
&
Fruštukuje Zlata ispod duda i vidi da Čenćanin dovodi konja koga je od Zlate kupio desetak dana ranije, konj prepoznaje kuću i avliju, rže radosno, dobrojtro, dobrojtro, pozdravljaju se i gazde: „Kojim dobrom, prijatelju?...“ - „Nije baš dobrom! Ja sam konja - dovo natrag!“ – „Vidim“, kaže Zlata, „veži ga za šaraglje, pa sedi ovde...“ Kupac iznenađen budističkim prijemom ipak ne zaboravlja svoju muku: „Ovaj se konj ćudi...“ – „Ćudi se...“, poftorava bivši vlasnik. „Pa kako mi nisi kazo da se ćudi?!“ – „A jel meni kazo onaj što je meni prodo?!“ Čenćanin se češe po potiljku kao seljaci kod Gogolja što se češu: „Dobro, a s novcima šta ćemo?“ – „Novce ćeš dobiti makar kroz godinu, makar kroz dve, makar kad ga prodam!“ Šta sad da kažu, bilo Šebara, bilo žitelj Čente, sela sa čijim se atarom graniči blagosloveni farkaždinski atar: konj će nastaviti da se ćudi u istim klimatskim uslovima, u susednom katastru, da, ako gleda ovo i kakvo gradsko čeljade, kako se konj ćudi? Konj koji se ita (književno: rita), koji ne kreće kad mu gospodar kaže „ajde“ ili „dura“, koji nerado vuče natovarena kola, i koji radije galopira nego što kasa, konj koji ne spušta glavu da mu se preko nje lakše navuče am, nego se beči kad ne treba, konj koji se boji da kroči na skelu (ne na onu na koju se penju maori i antlogori, nego na skelu koja te prevozi preko Tamiša), konj koga poplaši voz, mada je daleko, parnjača hukće i zviždi svojim putem, a konj se trza kao da cela ta kompozicija vija lično njega, eto, to je ukratko konj koji se ćudi, ima ćud, narav, ima personality, što se u paorskoj kosmogoniji smatra krajnje nepoželjnim.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.10.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
