Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Apr.2016, 00:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ljubomir Živkov: Saga o bećarcu
Otac mi je rođen u vreme kad su država i crkva bile neodvojene, bezmalo kao i sad što su, te je budući muzikalan poveren Zlati Šušakovom da uči za pojca, Zlata je tako davao časove i svom sinu Stevanu i mome ocu, uglavnom navrati Pišta (Stevan) kod nas, sad bivši pitomci crkvene akademije imaju blizu osamdeset godina, i priča mom ocu kako mu se sve češće vraćaju antifoni i jektenija iz detinjstva: „Baš se raspevam naveliko, 'Iže heruvimi' pevam kao što bi neko pevao bećarac...", >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << a ovaj će: „Okaješ bar neki greh: šta imaš od bećarca!"
Ipak, bećarac je sve dok nismo kupili radio lebdeo nad Vojvodinom, kao što će citra Antona Karasa bezmalo sama odzvanjati ulicama Beča u „Trećem čoveku", zovu u svatove – bećarac! Na samoj svadbi posed lopte je pedeset dva posto bećarac, četrdeset osam procenata sve ostale pesme, valceri, romanse i madžarac. Mi koji nismo rod i koji smo samo išli kod svatova čućemo izdaleka bećarac još jedared: ponedeljak je, naši su, čim je svanulo, otišli u polje, baba mora da je čelo bašte, u sunčano podne, čudesno uravnoteženo i zaustavljeno, čuju se kumrije i crkvena zvona, ali odnekud dopire i harmonika: pratu kuma kući.
Za ramunikaša je bećarac bio dvostruki izazov: da arhetipsku ariju koliko može ulepša i udari joj svoj sitnosopstvenički pečat, tako da se izdaleka pozna ko svira, Šabala ili Rema; Kržin bećarac već je spadao u baštinu, bio je starinski; drugi izazov ticao se teksta, na zadatu i unapređenu melodiju trebalo je spevati istaknutije članove svadbe, ali tako da bude smešno, a opet i cenzurisano, toliko da se spevani ne naburi i da se nejač i pobožniji učesnici svadbe ne sablazne. Ima bećaraca da kažemo dežurnih, koje svirci pevaju prebirajući po svojoj bazi podataka - šta su slabosti starog svata, kakva mu je narav, kakvo imovno stanje...
Ziher-bećarac bio je „Naša snaša ko ikona lepa/Naša snaša ko ikona lepa/Nije svaka ni ikona taka!" I Miloš Crnjanski zar nije ponavljao da će život uvek biti više od književnosti, tako je i snajka po lepoti ikoni ravna, a neke ikone bogme i nadmašuje!
Po spevavanju gostiju, pa i samih poslodavaca bio je čuven Tilor iz Orlovata, ali je poželjno i pohvalno ako neko od svatova takođe otpeva nešto o nekome iz svojte. Kad se ženio moj sinovac Lazika kaže moj otac svojoj snaji: „Smiljo, sad je momenat da otpevaš neki bećarac, od onih što si smišljala dok ste brali krastavce!" Smilja je zaista lepo pevala, ali bi se lako i zacrvenela, tako i tad, obrazi joj odjednom grimizni: „Da, baš si ti čuo kako ja vežbam!" (jer ne pripadamo ni istom ataru, njeni žive u Orlovatu), ali njeni se smeju, tih godina imali su dosta krastavaca, berba kojih spada u najdosadnije i najomraženije poljske radove, i u čestim trenucima krize razgovara se o lepšoj budućnosti, koliko još ima dana do svadbe, kakvu tortu bi trebalo umesiti; nauka je tih godina otkrila kornišone, krastavčiće koje su kombinati plaćali i gotovim novcem, ali koje je trebalo brati svaki bogovetni dan: Sizifova rabota iziskivla je bećarac, kao spomen na život pre najezde krastavaca, i kao jamstvo da će se uskoro ići u Beograd i u Srbiju, odakle nam je nova mlada.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 19.15.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
