Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 06.Dec.2019, 08:09
Ljubomir Živkov: Ratna dobit
Ne čini li se neverovatnim da je i preko ove kuće, čije se punoletstvo podudarilo sa napadom Nemačke na Jugoslaviju, da je i preko ove avlije, ovoliko danas mirne i ispražnjene od kupa toluzine, od kamara žita, ječma, stajskog đubreta, marve, glasova, psovki i smeha - prešao Drugi svetski rat? Da je moja baba, rođena druge, (“oko Mesojeđa”, što god to u julijanskom kalendaru značilo) ispratila svog sina i još šestoricu momaka iz sela u nikad viđeni i neznano koliko daleki >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Srem, ispratila ih je zapravo na utrine, odakle su otišli peške u Čentu, pa odunud isto peške prema Dunavu, di ji čekala veza, oveći čun ji preko vode, te noći, zadivljujuće mirne, prebacio u Surduk, di ću ići sa babom na možda dvasetogodišnjicu oružanog otpora Hitleru i njegovim saveznicima, i di ću viditi breg kakav nisam vidio nikad dotad, a možda ni kasnije - naši domaćini nastanili su se svojevremeno na samoj obali najveće evropske reke: u dnu njine avlije, nalik na našu, i na sve druge avlije u Panonskoj niziji, odjedared je pucao vidik u prazno i na drugu obalu, breg je bio zdravo visok, strm, i nigdi nije bilo putanje do vode!
Moja tetka Milena i njeni živeli su nabreg, Keka i baba Jela isto tako, možda kilometar nizvodno, ali i sa jednog i sa drugog farkaždinskog brega, mada je to jedan te isti breg, mogao si lako da siđeš do vode, zimi su žene odlazile sa obranicama i na voduški punile po dva vedra vodom: prolaze kroz Dolju dok se mi tociljamo, ne prosipa se nijedna kap onoga što su preotele od mraza i zime, ali od ovog brega na kojem sam stajao dok su pripadnici NOP-a nazdravljali slobodi morao sam da se odmaknem korak unazad, do bagrema koji je tu cvetao za svoj groš i koji je vodio računa da mu nijedan deo korena ne ode u prazno.
Baba je, kao uostalom i kuma Gena, kod kojeg je bila i baza, sigurna sad bi se reklo kuća za partizane, nahranila mnogog borca, na tavanu su neki i spavali, uz sušaru za meso, a uspavljivali su ih i budili golubovi ograđeni u delu tavana nad štalom, jednog dana joj je kaže neki Korčagin ostavio sat, ručni, na čuvanje, jel bio Rus, ta kakvi Rus, Srbin, samo su ga tako zvali, nise vratio dugo po njega, i već sam mislila da će mi taj sat ostati, kad eto ti Korčagina jedno veče, i uzo ga natrag!
Korčagin je za babu bio lik iz stvarnosti, za mene iz usmenog predanja, slavno delo “Kako se kalio čelik” strpljivo me je čekalo u lektiri, ali kopkao me je taj sat, koji nam je umalo ostao kao ratna dobit, a koji baba ne verujem da je navijala, niti se po njemu rihtala. Naš zidni sat, koji još radi i koji još zvoni kav Pešta kupio je deda u Titelu posle Oslobođenja, za četi iljede, mislim da baba za vreme rata nije imala ni veker, i da je kuća bila tiha kao danas, kad smo svi iz nje otišli, razgovor je na nekoliko godina utihnuo, u gluvim zimskim noćima, kad se i vatra u šporetu ugasi, nije se čulo ni kuckanje Korčaginovog sata.
Konja koji je babi preostao, pošto su drugog zarobili Nemci, nisu na kraju rata uzeli Rusi, skloni da svog premorenog konja ostave, a uzmu iz štale odmornog konja, koji je naravan i tvoj, dok ovaj ruski ima podbijena kopita i ima debelu dlaku, namenjenu nekom drukčijem podneblju, dal će ruski konj razumeti kad mu budeš na srpskom komandovao “čakaj”, “ote”, “dura”, ne bi da se menjaš, govoriš Rusu da svog konja poznaješ i voleš - kao što je petogodišnji Koreja kazao svom ujaku kad je shvatio da će ovaj povesti sestre na posedak u Farkaždin, a da će njega ostaviti u Orlovatu: “Dušo, i ja te poznajem i volem!” - ne rastaje ti se od jedinog tvog konja, ne puštaš ular, ništa, Rus te samo oturi i uzjaši tvog konja: “Na Ber-lin!”
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
